Otkazan/a ili kritikovan/a? Koga „kultura otkazivanja” zaista targetira?

Otkazan/a ili kritikovan/a? Koga „kultura otkazivanja” zaista targetira?

Internet sada pruža nove načine da se izazovu oni koji tradicionalno usmeravaju razgovor, mada oni i sistem koji im je dao tu snagu i dalje odolevaju da daju platformu da marginalizovani pogledi budu saslušani. Iako se promene postepeno dešavaju, marginalizovane grupe koje se bore da budu deo dijaloga i dalje su u većem riziku da ih ostrakizuju, utišaju i „otkažu“ u savremenom smislu te reči. Ali to su ti glasovi koje trebamo najviše čuti.

U proteklih nekoliko nedelja, razgovor oko „kulture otkazivanja“ eskalirao je u histeriju.

Sve je počelo kada je J.K. Rouling objavila seriju transfobičnih tvitova, u kojima je podrazumevala da samo cis žene mogu da imaju menstruaciju (time isključujući trans žene ili rodno ne-binarne osobe). Nakon toga, suočila se sa burnim reakcijama na mreži i kritikovana je zbog načina izražavanja, a mnogi fanovi su je odbacili i obećali da više neće pratiti ili kupovati njen rad.

Mesec dana kasnije, objavljeno je otvoreno pismo u časopisu Harper’s Magazine, u kojem su kritikovani korisnici društvenih mreža zbog „ograničavanja rasprave“ na medijskim platformama zahtevajući „brzu i oštru odmazdu kao odgovor na uočena ograničavanja govora i misli“, pismo su potpisali intelektualci poput Noama Čomskog, Margaret Atvud i J.K. Rouling. Iako se u samom pismu nije koristio izraz “kutlura otkazivanja”, ono je osudilo promenu u stavovima što dalje vodi do hipersenzibilnosti oko govora.

Ali, da li se ljudi otkazuju ili kritikuju? Da li je kultura otkazivanja nova ili je vest samo zbog toga ko je tzv. otkazan? Da li je paranoja oko „kulture otkazivanja“ opravdana? Ako postoji, ko je u riziku da bude ućutkan?

„Pogrešno je govoriti da je kultura otkazivanja nešto novo“, kaže istraživač sa Univerziteta u Antverpenu Konrad Rudnički. 

„To je samo ostrakizam, isti ostrakizam kakav su činili naši preci pre stotinu hiljada godina”, nastavlja on, ističući da su jedina novina društveni mediji i Internet.

„Ostrakizam je jedan od najosnovnijih mehanizama za određivanje granica koje stvaraju grupni identitet. Isključujemo one koji krše norme, nekoga ko ne poštuje pravila naše grupe. “

Možda ono što je novo nije ostrakizam, već to ko biva ostrakizovan – dok je heteroseksualni, beli muškocentrični pogled na svet decenijama dominirao svetom, sada se stavovi menjaju, a prethodno marginalizovane grupe zauzimaju prostor i postavljaju izazove pravilima mejnstrima. Iako su društvene mreže imale ulogu u ućutkavanju glasova manjina, oni su takođe dali mnogima šansu da steknu uticaj u politici, medijima i društvu, izazivajući one koji su tradicionalno držali vlast, a u nekim slučajevima i pozivajući ih na odgovornosti.

Jedan primer za to je pokret #MeToo – koji je razotkrio da su nekoliko istaknutih članova industrije zabave, kao i drugih industrija, serijski seksualni napadači, i koji je koristeći društvene mreže da pojača pozive za pravdu i odgovornost emitovao poruku da su „otkazani“ zbog njihovog kriminalnog ponašanja. Na trenutak se činilo da bi otkazivanje moglo napraviti promenu – na desetine zabavljača, od Vudija Alena do Luisa CK-a, konačno su prozvani i „izbačeni” sa mreža, agencija i projekata zbog optužbi za seksualne napade. Da li bi „kultura otkazivanja“ stvorila sigurniji svet za žene?

Međutim, bilo je samo pitanje vremena kada će fraza „kultura otkazivanja“ biti uvučena u debatu „levo krilo protiv slobode govora“, izjednačivši je sa mentalitetom rulje opsednutom političkom korektnošću, a kasnije i vrstom intelektualnog progona koji je i inspirisao pismo u Harper’s Magazine, čineći ovu pojavu veću od tradicionalne podele na  političku levicu i desnicu, ali i dodatno zbunjujuću raspravu o tome ko kritikuje, a ko je ućutkan.

Na kraju krajeva, da li su zaista potpisnici ove vrste pisma – ljudi poput svetski poznatog naučnika Noama Čomskog i međunarodno priznate autorke J.K. Rouling – oni koji su u opasnosti od toga da budu otkazani? Iako je možda engleska autorka imala neku vrstu egzodusa obožavalaca svojim transfobičnim tvitovima, ona je i dalje milionerka, bez opipljive promene u karijeri.

Kao što je američka kongreskinja Aleksandrija Okasio-Kortez tvitovala:

„Izraz „kultura otkazivanja” potiče od prava – kao da osoba koja se žali ima pravo na veliku, zarobljenu publiku, a neko je žrtva ako ljudi odluče da je/ga nadglasaju.

Vi zapravo niste otkazani, samo vas izazivaju, odgovarate za svoje stavove ili se publici to ne sviđa.”

Aktivistkinja Džamela Džamil složila se sa Okasio-Kortez, rekavši Lauri Vajtmor na BBC Radio 5 da „ne možete zaista otkazati belog milijardera. Možete ih kritikovati i možda reći da ih neko vreme ne želite čuti, ali ne možete da im oduzmete platformu, jer imaju previše moći. “

Ali ko biva ućutkivan? Australijski muslimanski pisac Randa Abdel-Fatah ističe da su mnogi ugledni arapski i muslimanski novinari i akademici „otkazani“ zbog kritikovanja Izraela, posebno kritikovanja višestrukih pokušaja izraelske vlade da anektira palestinsku teritoriju. Kolin Kapernik bio je oštro kritikovan – a potom i pušten – nakon njegovog protesta zbog građanskih prava, u vidu „klečanja” tokom američke himne. Dok je Kapernika na kraju zaposlio Nike, posledice zauzimanja kontroverznog stava kao Afroamerikanca u Americi bile su jasne.

Šta je sa argumentom slobode govora? Mnogi od najprivilegiranijih radije to iskorišćavaju protiv kritike, tvrdeći da je njihova sloboda ugrožena, umesto da poslušaju kako je njihov govor štetan i kako da budu inkluzivniji. Za profesorku rodnih studija Univerziteta SOAS dr Avino Okeč, ovaj argument je opasan po tome što postavlja kao jednake sve one koji koriste nasilan govor.

„Ako bismo svi, zbog „slobode govora“, zaobišli ono što se smatra za napad , onda bi se rasno i rodno nasilje smatralo validnim mišljenjima, a ne nasiljem nad zajednicama koje su marginalizovane“, objašnjava ona.

„Kultura otkazivanja je kada marginalizovani uzimaju vlasti od ugnjetavajuće manjine“, nastavlja Okeč, ukazujući na način na koji marginalizovani ljudi pokušavaju da izazovu opresivne poglede.

„Svi imamo stavove. Zahtev aritikulisan kulturom otkazivanja je – da li ti stavovi mogu biti informisani priznanjem istorijskog nasilja, radije nego potvrđivanjem tih oblika nasilja?”

Internet sada pruža nove načine da se izazovu oni koji tradicionalno usmeravaju razgovor, mada oni i sistem koji im je dao tu snagu i dalje odolevaju da daju platformu da marginalizovani pogledi budu saslušani. Iako se promene postepeno dešavaju, marginalizovane grupe koje se bore da budu deo dijaloga i dalje su u većem riziku da ih ostrakizuju, utišaju i „otkažu“ u savremenom smislu te reči. Ali to su ti glasovi koje trebamo najviše čuti.

Autor: Jeremy Ullmann

Tekst preuzet sa: Media Diversity Institute

Fotografija: Photo created by freepik – www.freepik.com

Sharing is caring!