Jović: Ako nije dobro biti manjina u jednoj evropskoj zemlji, onda ta Evropska unija treba da se transformiše

Jović: Ako nije dobro biti manjina u jednoj evropskoj zemlji, onda ta Evropska unija treba da se transformiše

Lako je sakupljati političke poene na podsjećanju na rat, ali je veoma opasno za društvo u cijelini. Kod nas jako puno ljudi zna sve o onom drugom, a da onog drugog nikada nije upoznao.

U periodu kada vlada politička apatija, kada se ne veruje institucijama i kada je politika sinonim za nešto prljavo, redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović kandidovao se za poslanika Evropskog parlamenta. Kao nestranački kandidat našao se na listi  Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorada Pupovca i to odmah iza stranačkog lidera.

Pitanje koje je postavljeno u kampanji „Znate li kako je biti Србин u Hrvatskoj“  razbudilo je apatične građane i pokrenulo dijalog.

O posledicama pomenute kampanje, Evropskoj uniji, identitetu mladih u Srbiji i Hrvatskoj, kao i o odnosima između Srbije i Hrvatske razgovaram sa profesorom na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu i Beogradu.

Bili ste deo kampanje „Znate li kako je biti Србин u Hrvatskoj“ i kandidat za Evropski parlament, koje su posledice te kampanje?

Kampanja ima pozitivne i negaivne posledice. Negativna je ta što nismo dobili dovoljan broj glasova da uđemo u parlament.
Što se tiče pozitivnih, mislim da je dosta važno da se lista jedne stranke, koja uglavnom zastupa pripadnike srpske zajednice, ja nisam član te stranke, ali sam bio njihov kandidat, odlučila otići na izbore gde svi za nju mogu glasati. Dakle, ne samo pripadnici te nacionalne grupe, nego svi. Pozitivno je to da smo dobili jedan dosta zanimljiv, dobar broj glasova ljudi koji nisu pripadnici sprske zajednice nego su Hrvati, Bošnjaci, i drugi. Neki istaknuti ljudi su nas podržali u kampanji, što mislim da je jako dobra vijest za sve.
Drugo, mislim da je dosta važno da se detabuiziraju neki simboli i identetski elementi te zajednice, ćirilica, politički stavovi i interesi. To je djelimično uspjelo, nismo mogli sve učiniti u jednom koraku, slijedi kampanja javnog isticanja ćirličnog pisma, što mislim da je isto dobro, jer oslobađa manjinsku zajednicu straha i tabua.
Loše je to, kao što sam rekao, što nismo dobili dovoljno glasova, što mislim da je posledica jedne šire apolitičnosti u društvu, vrlo malo ljudi je izašlo na izbore, svega 30% od svih građana Hrvatske. Očekivao sam, budući da je ta kampanja bila usmerena prvenstveno na Srbe u Hrvatskoj, da će ona uspeti više mobilizirati baš tu specifičnu populaciju. Meni je to više zanimljivo politološko pitanje, odnosno jesmo li mogli još nešto dodatno učiniti da ih više mobiliziramo da izađu na izbore. A ako nismo, onda je pitanje za mene da li im je stalo uopće do političkog predstavljanja i do toga šta se dešava, kakva je Hrvatska, kakva je Evropska unija. Ako im nije stalo, to bi mi se činilo da znači dodatno smanjenje političkog i društvenog sudjelovanja te zajednice koja je i tako već prilično mala, ali mislim da bi u tom slučaju sami bili krivi. Mi ne možemo ništa napraviti, ako ljudi neće da podrže i imaju svog zastpunika u Evropskom parlamentu. Ponudio sam svoje ime, program i bio sam voljan postati političar, ali ako me ljudi ne izaberu, šta mogu.

Spomenuli ste sada tabue i ćirilicu, znamo da se u Vukovaru krše prava manjina zagarantovana Ustavom zbog nepostojanja dvojezičnih tabli, kako mislite da taj problem može da se reši?

Zakon kaže da ako ima neki postotak Srba u Hrvatskoj, koga u Vukovaru ima, treba se ravnomerno upotrebljavati nacionalno pismo. Kao što vidimo, to nije problem u Bosni i Hercegovini, gdje je rat bio još grozniji, nije problem u Vojvodini, nije problem u Istri, nije problem u Južnom Tirolu, nije problem u čitavom nizu mjesta u Evropi. Mi pitanje „Znate li kako je biti Србин u Hrvatskoj“ nismo postavili kao neko nacionalno ili nacionalističko pitanje, znamo da ima ljudi koji su na to osetljivi. Mi smo to postavili kao evropsko pitanje, išli smo u evropsku kampanju sa tim pitanjem. Dakle, pitanje kako je biti Srbin u Hrvatskoj je metaforično pitanje, jer ako nije dobro biti manjina u jednoj evropskoj zemlji, onda ta Evropska unija treba da se transformiše, da učini nešto po tom pitanju. Stavili smo to pitanje kao pitanje odnosa prema manjinama, u ovom slučaju srpskoj, ali tu se isto moglo postaviti pitanje kako je biti pripadnik opozicije u Hrvatskoj, kako je biti Hajdukovac u Zagrebu ili Dinamovac u Splitu, kako je biti gej.
Na kraju, rekao bih da se samo treba primejeniti zakon u Vukovaru i trebalo bi se odmaknuti od rata. Znam da je to jako teško i jednima i drugima, jer su i jedni i drugi bili žrtve. Lako je sakupljati političke poene na podsjećanju na rat, ali je veoma opasno za društvo u cijelini.

S obzirom na to da predajete na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Zagrebu, na čemu biste rekli da danas mladi u Srbiji i u Hrvatskoj grade svoje identitete?

Svaka nova generacija je donekle nepoznanica za ljude prethodnih generacija i ja pokušavam u razgovoru sa mlađim ljudima vidjeti taj njihov novi, drukčiji identitet. Mnogi od njih su rođeni nakon Jugoslavije. Dakle, nemaju lično iskustvo.
Ono što mene brine je to da ove prethodne generacije, na primer moja i starije, posebno u Hrvatskoj, stalno obnavljaju priču o ratu i drže je živom. Nažalost, obnavljaju te narative, govor mržnje, predrasude, stereotipe i probleme koji previše opterećuju novu generaciju čiji sastavni dio nije takvo iskustvo. U obije zemlje se mlađi ljudi međusobno slabo poznaju i pod pritiskom su tog stvorenog oficijalnog stava ili javnog mnjenja kroz razne tabloide, portale i priče koji su negativne za ’drugoga’.
Treba mnogo više raditi na tome da ljudi putuju u drugu zemlju i da vide za sebe. Iz iskustva znam da recimo studenti kad jednom otputuju u ovu drugu zemlju, dođu zapravo oduševljeni time što se nije dogodilo ništa loše, a očekuju da im se nešto loše desi. Samo to što se nije desilo ništa loše im je već odlična vijest. Mislim, to bi trebalo da bude normalna vijest, a ne neka odlična vijest, ali razumem i drago mi je što dođu oduševljeni što im se ništa loše nije desilo.
Ali da budem potpuno pošten, ni ljudi moje generacije se nisu potpuno poznavali, iako su živjeli u jednoj zemlji, ali nisu mnogo išli u onu drugu republiku i upoznavali druge ljude. Kod nas jako puno ljudi zna sve o onom drugom, a da onog drugog nikada nije upoznao i mislim da je to problem.

Gde je Srbija na putu ka Evropskoj uniji?

Srbija je na specifičnom mjestu zato što ima još uvek otvoreno pitanje granice, odnosno svoje teritorije, pre svega u vezi sa statusom Kosova.
Upozorio bih da zapravo sve zemlje koje sada ulaze u Evropsku uniju sa Zapadnog Balkana imaju po neku specifičnost. Na primer Bosna i Hercegovina ne može da se integriše zato što postoji izvanjski utjecaj, Makedonija takođe ima svoje specifičnosti.
U tom smislu verujem da bi bilo pametno da ih Evropska unija grupira, da se primeni isti onaj princip koji je bio 2004, odnosno zajednički ulazak, ali da se vodi računa o tome da svaka od njih ima takvu neku specifičnost zbog koje ne može zadovoljit sve one kriterijume koji se stavljaju od strane Evrospke unije, koje bi možda neke druge zemlje mogle zadovoljiti.
Dakle, mislim da Evropska unija treba raditi na tome da umesto da ih potiče da se natječu jedna protiv druge, koja će prije ući, pa blokirati ovu drugu, trebalo bi da ih grupira i uputi na horizontalnu saradnju, saradnju između njih, ali i da kada se radi o kriterijima, vodi računa o specifičnostima.

Da li je Zapadnom Balkanu mini Šengen zapravo alternativa ulasku u Evropsku uniju?

Prvo želim da kažem da podržavam bliže odnose i suradnju zemalja Zapanog Balkana, odnosno preostalog Zapadnog Balkana. Smatram da je ona sama po sebi dobra, bez obzira u kom je obliku;
da li ta suradnja vodi dalje u integracije u Evropsku uniju ili je neka zamjena za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, o kojem treba razmišljati, zato što stvari ne ovise samo o tim zemljama nego i o Evropskoj uniji. Tako da, voleo bih da vidim da se u taj proces uključe svi, ako je to moguće. Naravno, tu je sporno pitanje statusa Kosova, neke zemlje Zapadnog Balkana ga ne priznaju, neke priznaju.
Drugo, htjeo bih da cela stvar pomogne razrešavanju bilateralnih otvorenih pitanja i, ako je ikako moguće, boljem upoznavanju stanovništva. Dakle, da ne ostane samo na nekoj političkoj dimenziji, nego da vidimo i ovu društvenu dimenziju.

Kako vidite međudržavne odnose Srbije i Hrvatske sa današnjom političkom elitom?

Hrvatska može imati utjecaj na način da proces proširenja Evropske unije koristi tako da bi postigla neke bilateralne ciljeve protiv Srbije i BiH, tako da instrumentalizuje evropeizaciju za bilateralna pitanja.
S druge strane, mislim da za Srbiju Hrvatska nije ni po čemu važna zemlja, osim po tome što je članica EU, zato Srbija vjerovatno veruje da tu eventualnu blokadu Hrvatske može preovladat ako ima bolje odnose sa Parizom i Berlinom.
Mislim da su za Srbiju sada mnogo važniji odnosi sa Albancima i Bošnjacima nego sa samom Hrvatskom. Tako da, rekao bih da je najbolje što sada možemo imati je neki period tišine, da se barem ne razbuktavaju dodatni problemi i čekati neko vreme kada će se stvoriti neki par političara koji bi mogli naprviti mnogo više.

Autorka: Ivana Jovanovic

Sharing is caring!