Atmosfera straha: država u kojoj se ratuje grafitima, muralima, krečenjima, plakatima, cepanjem plakata i tako ukrug, ukrug, ukrug
24. marta 2023.
Plakati kao poternice i gratis grafiti – ako slučajno ne znate imena ljudi sa plakata. I jedno i drugo na kraju dana je crtanje meta na čelo neistomišljenika, a to nikako ne bi smelo da se toleriše.
Možda se neko zapitao kako je moguće da preko noći jedan veliki i živi grad poput Beograda osvane izlepljen i išaran ovakvim metama, pa da onda svakog narednog dana na spisak „označenih“ dodajemo nova imena i drugačije epitete.
Najpre se pojavio plakat na kome iza kosovskog premijera Aljbina Kurtija stoje „izdajnici“: Milica Đurđević Stamenkovski, Boško Obradović i Miloš Jovanović, narodni poslanici i lideri desno orijentisanih partija (Zavetnici, Dveri i Nova demokratska stranka Srbije, tim redom). Oni nose keče, albanske nacionalne kape, a onaj ko je mislio da će ih na taj način uniziti ima ne samo jedan problem – zašto bi nošenje nečije nacionalne kape bilo uvreda? Ovo troje političara dobili su i grafite sa epitetima „Lažljivica“, „Fašista“ i „Francuz“ (tim redom).
U Novom Sadu „rat grafita“ već je uveliko bio na delu. Najpre su se u samom centru grada početkom marta pojavili grafiti „Kosovo je Srbija“, „Aca prevara“ i „Ne kapitulaciji“. Narednog dana izdat je nalog za uklanjanje ovih grafita, ali tu se priča ne završava. Nekoliko dana kasnije, zajedno sa grafitima imena pomenutih političara, pojavljuju se i „Bora psiho“ i „Pajtić lopov“ označavajući poslanika Borislava Novakovića i nekadašnjeg lidera Demokratske stranke Bojana Pajtića.
Nije prošlo mnogo vremena, a neka nova lica u nekom novom ruhu pojavljuju se na plakatima ispred Fakulteta političkih nauka u Beogradu. U pitanju su predavači na tom fakultetu Jelena Lončar, Marko Veković i Stefan Surlić. Tog dana trebalo je da održe predavanje sa svojim kolegama iz Prištine, ali je dan ranije predavanje otkazano bez datog obrazloženja. Uoči predavanja pojavila se i objava na instagram nalogu Zentropa Srbija u kojoj se pita – Ko nam predaje na fakultetima? i gde su Jelena, Marko i Stefan najpre bili optuženi da „učestvuju u produžavanju agonije svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji“ valjda jednim akademskim susretom? Nije nebitno pomenuti da su i plakate ispred Fakulteta političkih nauka „krasili“ slični simboli kao na onim ranijim – umesto keča sada imamo oznake nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova i to uveliko izlizano – izdajnici. Narednog dana ispred Fakulteta su se neformalno okupili profesori, studenti i prijatelji FPN šaljući poruku da nema ćutanja na ovu vrstu političkog progona i ugrožavanja akademskih sloboda.
Plakata više nema na banderi u Jove Ilića, ali ovi prvo pomenuti grafiti i dalje stoje svuda po gradu manje-više netaknuti. I, opet, nije to ništa novo. Srbija je postala država u kojoj se ratuje grafitima, muralima, krečenjima, plakatima, cepanjem plakata i tako ukrug, ukrug, ukrug.
Sasvim je očekivano da većina građana i građanki više i ne reaguje kada se (samo naizgled) iz vedra neba pojave neke nove ulične kvaziumetničke tvorevine, ali to ne umanjuje veličinu ovog problema. A problem je konstantno sejanje i ubiranje straha, gnusni progon neistomišljenika, ugrožavanje bezbednosti svih tih ljudi i njihovih bližnjih i na kraju ćutanje na sve nabrojano. Državno ćutanje.
Vratimo se na početak – kako se jedan grad poput Beograda odjednom probudi u moru grafita i plakata ove vrste? Da li je zaista moguće da niko nije video i ne može da pronađe počinioce, koji pritom, sigurno ne nastupaju u malom broju jer je za ovaj rad potrebno mnogo parova ruku? Kakvu poruku nam šalje država kada ne reaguje uopšte ili u dovoljnoj meri na direktno ugrožavanje bezbednosti svojih građana, ko god oni bili, za šta god se zalagali i koga god zvali u goste?
Krive su država i institucije koje ne reaguju barem onoliko koliko i oni koji lepe plakate i njihovi nalogodavci.
Na nama, građanima i građankama, kojima još uvek nije svejedno i koji su svesni strahovitosti ovakvih obračuna je da stanemo u odbranu svakog označenog i svake označene, bili oni nama politički bliski ili ne, bili oni nama profesori ili ne. Onda kada odlučimo da biramo čiju ćemo slobodu braniti, a čiju prepustiti šakalima, tada i mi postajemo šakali. A nismo – mi smo ljudi.
Autor: Lazar Simić
Fotografija: Eva Bronzini/ Pexels