Čemu su me naučili ovi izbori?
19. aprila 2022.
O mom radu na predizbornoj kampanji, promenama i mladima u srpskoj politici…
Kada sam došla u stranku mladi su bili otpisani kao pasivno biračko telo i nepoželjna ciljna grupa, kampanju smo završili tako što je generalni sekretar stranke otišao na glasanje sa nalepnicom na sakou na kojoj je pisalo Mladi biraju.
Ako je Platon tako sigurno branio ideju da državu treba da vode filozofi, tj. oni najmudriji, nisam mogla a da se ne pitam zašto smo mi tako lako taj posao drugima prepustili? Kako smo pristali da stojimo sa strane, kritikujemo šapatom i igramo sporedne uloge dok se odlučuje o našim životima? To me pitanje dugo mučilo, toliko da sam shvatila da je vreme da se i sama uključim.
Nemojte da mislite da je ova odluka za mene bila laka. Iako sam odrasla u porodici u kojoj se izlazak na izbore nije dovodio u pitanje, društvena/politička aktivnost se na tome i završavala. Za večerama se nije govorilo o politici, a ako bi se nekada slučajno nešto slično spomenulo uvek bi sledilo upozorenje da budem pametna, ne kritikujem, jer ne moram uvek da kažem baš sve što mislim.
U društvu u kom se reč politika vezuje za nešto prljavo, u kom se opoziciono delovanje vidi kao suluda hrabrost, a cilj građanskog aktivizma je da se opere od politike i predstavi kao apolitično, sasvim izvesno postalo je nepoželjno javno reći da ste politički na bilo koji način aktivni. Umesto vrlina, kao u antičkoj Grčkoj, sada je ludost, u najbolju ruku hrabrost, a uglavnom nešto od čega treba dobro oprati ruke, a na to i dezinfikovati alkoholom.
Zašto sam onda ipak odlučila da svoje iskustvo iz rada na predizbornoj kampanji jedne stranke podelim sa vama? Ako makar i dvoje ljudi, podstaknuti mojim iskustvom, odluči da se na bilo koji način politički aktivnije uključi znaću da moja odluka da ovo podelim javno ima smisla. Zato sam za vas izdvojila tri ključne stvari koje sam naučila iz svog dosadašnjeg političkog angažmana.
- Stranke i institucije čine ljudi
Iako se to možda nekima ne dopada, vreme je da se pomirimo sa činjenicom da veća, moderna, demokratska društva ne mogu da funkcionišu bez stranaka. To je suština svake predstavničke demokratije. Ali da li to nužno mora da se posmatra kao sumorna stvarnost? Dok mi stranke i dalje vidimo kao nešto izuzetno loše što treba zaobići u što širem luku, sa ovim su se pomirila sva razvijena društva u kojima se neguje učestvovanje u političkom životu.
Niti su partije, niti su institucije nešto apstraktno što postoji nezavisno od nas. Ako sam išta naučila tokom ove kampanje to je da njih čine LJUDI. Neki nam se sviđaju više, neki manje. Neki su zaista oportunisti, a neki iskreni idealisti. Od nekih je lepo učiti, neki uče od nas. Ali znate šta, nisu svi isti. Ne postoji idealan kandidat/kinja, niti idealna stranka. Ne očekujmo mesiju i magična rešenja. Ako niste zadovoljni ponuđenim, uključite se, angažujte se, menjajte. Ne očekujte da neko drugi sve reši umesto vas. Ako mislite da ne možete ništa da promenite i da vas niko neće čuti, varate se. Ja sam se uverila u suprotno. Iako i dalje ozbiljno kaskamo kada je reč o strateškom političkom komuniciranju i komuniciranju sa mladima, u strankama ipak ima ljudi koji su voljni da čuju stručno mišljenje i glas mladih. I ne samo da ih čuju, već su voljni i da usvoje sugestije.
Ne morate da budete član/ica stranke da biste bili aktivni. Ni ja to nisam. Ima bezbroj načina. Najmanje što vi možete da učinite je da izađete na izbore. Ipak, daleko od toga da se tu završava naša odgovornost. Jedna moja prijateljica rekla je da smo mi čuvari i čuvarke demokratije i teško da bih to mogla reći bolje. Mi dajemo mandat ljudima koji sede u institucijama i donose odluke koje na mnoge načine utiču na naš život. Te odluke utiču na to kakav vazduh udišemo, kakvu vodu pijemo, koga smemo da volimo, da li nam je lečenje dostupno, da li je obrazovni sistem po našoj meri… Oni su tu zbog nas. Na nama je da motrimo šta rade i da im jasno stavimo do znanja ako nismo zadovoljni. Imamo prava na to.
- Ima mesta za mlade
Većina mladih kao najčešće opravdanje za neučestvovanje obično navodi da se nama mladima niko od političara/ki ne obraća i da se glas mladih ne čuje. To i nije baš potpuno tačno. U ovoj kampanji sam radila u okruženju u kom me niko nije pitao koliko imam godina, niti je moje znanje iko doveo u pitanje zbog godina. Radila sam sasvim ravnopravno sa ostatkom tima, u kom, moram priznati, ima dosta mladih, dok i sam generalni sekretar stranke ima svega 33 godine.
Ovde ne želim da kažem da je svaka ideja mladih iz tima bila realizovana i da pokušaji da se uvede novi pristup u komuniciranju nisu nailazili na prepreke, već da ne možete da znate da li će vas poslušati ako niste čak ni pokušali. Naravno da vrh stranke nije od samog početka razumeo koliko je važno da se više pažnje posveti društvenim mrežama i neformalnoj i prisnijoj komunikaciji koja priliči Instagramu, naravno da i dalje ima mnogo prostora za napredak, ali ne možete da zamislite koliko možete da postignete ako ste uporni. Kada sam došla u stranku mladi su bili otpisani kao pasivno biračko telo i nepoželjna ciljna grupa, kampanju smo završili tako što je generalni sekretar stranke otišao na glasanje sa nalepnicom na sakou na kojoj je pisalo Mladi biraju.
- Promene su moguće, iako se ne dešavaju preko noći
Možda su neki od vas samo još više razočarani nakon izbora. Možda vam je dosta politike nakon još jedne ture nadanja. Možda smo se (opet) drznuli da očekujemo mnogo. I zaista, mnogi su me pitali da li su me rezultati izbora obeshrabrili. Možda će vam delovati čudno, ali otvoreno mogu da kažem – ne.
Ovi izbori samo su još jednom potvrdili da se velike promene ne dešavaju preko noći. I da mi moramo biti bolji, aktivniji, odgovorniji ako hoćemo bolju Srbiju. Ako hoćemo slobodu, moramo biti spremni da je osvajamo korak po korak. Ako hoćemo demokratiju, moramo biti spremni da je čuvamo svakog dana bez obzira na to koja stranka ima većinu.
A i kako da budem obeshrabrena kad sam kroz ovu kampanju upoznala divne ljude, uverila se da ima sjajnih kandidata/kinja koji su spremni da čuju i usvoje sugestije i čekaju svoje vreme koje će bez sumnje doći.
Srpska politika dugo je već poput teško ustajalog vazduha zbog kog je naporno disati. Treba nam svež vazduh, nov pristup za novo vreme. Pitanje je samo ko će otvoriti prozor? Hoćete li (ponovo) čekati da to učini neko drugi?
Autorka: Nevena Jovanović
Fotografija: StunningArt /Shutterstock