Dojčinović: Najveći nalet donacija je kada smo u problemu, na taj način nas čitaoci brane
2. januara 2020.
Naše priče i način na koji radimo nije nešto što će da čita 7 miliona ljudi u Srbiji. Tako da, da bi stiglo do većeg broja ljudi, treba da postoje slobodni mediji koji će da prepoznaju važnost velike priče i da ih oni dalje prenesu svojoj publici.
Srbija je pala za 14 mesta na Svetskom indeksu medijskih sloboda (World Press Freedom Index) prema podacima Reportera bez granica za 2019. godinu. U izveštaju se navodi da je Srbija, pod vlašću predsednika Aleksandra Vučića, postala mesto u kome novinarstvo iije bezbedna profesija. Ali i pored toga, Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) bavi se razotkrivanjem kriminala i korupcije, ali i unapređivanjem istraživačkog novinarstva u Srbiji.
O tome koliko su institucije otvorene za medije, poverenju građana u istraživačke novinare koji su svakodnevno etiketirani i kako na njih utiče agresivni jezik koji se koristi u medijima razgovarala sam sa glavnim urednikom KRIK-a Stevanom Dojčinovićem.
Dojčinović je autor knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“ i višestruko je nagrađivan za svoj rad.
Nedavno je trebalo da govori o korupciji na konferenciji Ujedinjenih nacija u Abu Dabiju. Međutim, ulazak u Ujedinjene Arapske Emirate mu nije dozvoljen, jer se našao na „crnoj listi“, te je deportovan za Srbiju.
Ambasada Srbije je izjavila da je zatražila informacije o Vašem deportovanju, da li su Vas kontaktirali u međuvremenu i dali Vam podatke zašto ste se našli na „crnoj listi“ i ko Vas je tu stavio?
Zvala me je žena koja radi u našem konzulatu i tražila je od mene da joj dam neke dodatne informacije i obećala mi je da će dosta da se založi u Emiratima da nešto sazna. Iako mi se još uvek nisu javili, kontam da je ovo neki normalan period koji treba da sačekam i vidim da li će se nešto saznati. Prošli put kada su me deoportovali iz Rusije, tada bukvalno naša država nije uradila ništa. Čak je i zvanično Ivica Dačić rekao da ne može ni da pita Ruse o tome. Sad je malo drugačije, da li zbog reakcija javnosti, ali deluje mi da se angažuju da saznaju nešto.
U Emiratima su mi dali dokument u kome piše da sam black listed, ali ne piše i razlog. U policijskom pritvoru sam pričao sa policajcima koji su bili skroz opušteni i kul. Jedan od njih mi je u suštini rekao da me nisu oni stavili na crnu listu, već neka druga država, pa da sam iskočio i kod njih. I to je praktično sve što u ovom trenutku znam.
Šta biste rekli da je ograničavajući domet priča istraživačkih novinara?
Istraživačko novinarstvno nije građeno da stigne do velikog broja ljudi. Suština priče je da pored istraživačkog novinarstva postoji i regularno novnarstvo koje normalno radi svoj posao. Preko njih bi onda priče trebalo da stignu do velikog broja ljudi.
Mi imamo svoju publiku, koja nije mala. Mnogo se potcenjuje istraživačko novinarstvo, poseta našeg sajta mesečno je do pola miliona čitalaca, sve zavisi koliko je jaka priča. Ako je priča baš jaka onda će doći do pola miliona čitalaca, a generalno je oko 300 000, što nije mala publika za zemlju kao što je Srbija. Tih pola miliona do kojih mi stignemo mislim da je neka vrsta maksimuma. Praktično naše priče i način na koji radimo nije nešto što će da čita 7 miliona ljudi u Srbiji. Tako da, da bi stiglo do većeg broja ljudi, treba da postoje slobodni mediji koji će da prepoznaju važnost velike priče i da ih oni dalje prenesu svojoj publici. U nekom normalnom svetu bismo mi objavili priču, a onda bi je RTS pustio u Dnevniku i to bi videlo 2,3 miliona ljudi, a onda bi to bi preneli i neki drugi mediji.
Kada sam 2012. radio u jednom od američkih glavnih istraživačkih portala „Propublica“, njima je tada poseta sajtu bila milion čitalaca. I to je okej. Oni rade tako što sarađuju sa New York Times-om i Washington Post-om koji preuzimaju priče i prilagođavaju ih svojim čitaocima. Tako normalno funkcionišu stvari.
Poenta priče je da sam skroz zadovoljan publikom koju imamo, a šira publika će samo stići kada se mediji otvore.
S obzirom na to da su i od vlasti i od tabloidnih medija istraživački novinari i civilno društvo svakodnevno etiketirani kao izdajnici, kako to utiče na poverenje građana prema vama?
Što se tiče našeg poverenja i
kredibiliteta, to ne može nikako da utiče. Kad nas vlast napadne i prozove,
niko od naših čitalaca neće da prestane da nam veruje ili da prestane da nas
čita. Kada nas vlast prozove, onda dobijemo još veću podršku naših čitalaca
koji uplaćuju donacije za naš rad. Najveći nalet donacija je kada smo u
problemu, na taj način nas čitaoci brane.
Sa druge strane, drugi deo publike koji čita Informer i koji mu veruje, uvek će
da misli da smo mi negativci. I kada vlast krene protiv nas, ona se zapravo i
obraća tom delu publike, ali ništa tu ne može nama da šteti, jer nam oni ionako
ne veruju. Ono što je problem je što vlast time pravi jednu jako negativnu
atmosferu u društvu, atmosferu koja je na ivici ekcesa i bukvalno se oseća
tenzija u vazduhu koja može da se seče nožem.
Kakav efekat na građane ima taj agresivan i senzacionalistički jezik koji se koristi u medijima?
Nema na naše čitaoce, ali na druge da. Predstavljaju nas kao špijune i onda ljudi koji su na ivici moraju da okrive nekog zbog loše situacije u zemlji, zato što žive loše i zato što su nezadovoljni. Tabloidi im šalju poruku da smo za njihov loš život odgovorni mi. To je potpuno loša atmosfera i vlast je vrlo svesna da diže ljude protiv nas. Onaj ko širi tu tenziju neće biti odgovoran, jer će reći da nema veze sa tim, iako svesno zna da mobilišu ljude na ivici.
Što se tiče građana, neki nam šalju pretnje i to bukvalno preko fejsa, ljudi sa svojom slikom, a vlast nam je radila i neke gore stvari. Čovek koji živi u siromaštvu, koji je izmanipulisan i koji je video predsednika da nas pljuje, krenuće da nam preti. On čak ni nema koristi od SNS-a, već je žrtva manipulacije. Mi te pretnje vidimo kao neke izmanipulisane ljude koji su potpali pod narativ koji vlast širi, gde nas predstavlja kao izdajnike i neprijatelje. Time se pravi rizična atmosfera za novinare. Nikada ne znaš šta može da vam se desi.
Ceo taj narativ je katastrofa, a gura se i protiv novinara, i protiv opozicije, i protiv civilnog sektora. Svi smo mi ološi i negativci, a sam predsednik Vučić čak i o Šariću kada govori reći će „gospodin Šarić“ ili o Stanku Subotiću reći će „gospodin Subotić“. Za njega su oni gospoda, a pričamo o kriminalcima. Međutim, kad govori o opoziciji ili novinarima, svi smo „ološ, najgori na svetu“. Neko koga dosta ljudi vidi kao oca nacije, jer se u Srbiji ljudi dosta pale na vođe, i koji je onda neko moralno merilo za njih, čak i kriminalce naziva gospodom, ali ste za njega vi šljam. To je jaka poruka građanima. Čak i ljudi iz najbliže sredine krenu da vas preispituju. Moram da objašnjavam stvari komšijama koje znam ceo život, zato što se jednostavno svi pogube. Ta napeta situacija u društvu ne može da proizvede ništa dobro, a oni koji su na vlasti i koji kontrolišu atmosferu, žele da bude ovako – napeto.
Koliko su institucije otvorene za pružanje informacija medijima?
U Srbiji su institucije sve manje otvorene. Sada smo bukvalno došli do toga da kada šaljemo zahvete ne možemo da dobijemo neke bazične podatke.Ne šalju nam optužnice za koje nemaju razlog da nam ih ne šalju, to je javni dokument, čita se u sudnici. Presude nam ne šalju. Država se sve više zatvara zvanično prema svima. Ni tabloidima zvanično ne dostavlja, ali vidimo da tabloidi raspolažu informacijama. Nama će praviti problem presudu da dobijemo, a u isto vreme će u tabloidu moći da se čita do detalja čim je neko uhapšen o hapšenju ili zašto je neka osoba optužena. Tako da, praktično, sve stiže kod tabloida, a za nas se sve više zatvara. Ne samo za nas, već za sve medije koji rade kao mi. Mislim da je to logično, jer država vidi moć pre svega istraživačkih novinara, jer mi povezujemo kockice. Kontaju da svaka informacija koju nam daju može biti zloupotrebljena protiv njih i onda misle da je bolje ništa da nam ne daju.
Sa druge strane, kada vam ne daju informacije vi imate mogućnost da se žalite preko poverenika i da zahtevate da vam ta institucija da informaciju. To često traje dosta dugo. Ranije smo imali neke konkretne slučajeve, kod prethodne vlasti, gde nam nisu dali informacije, ali su nam generalno stizale stvari i onda smo se mi borili za konkretne stvari. Sada kada ništa ne dobijamo, moramo da vodimo 20 borbi za 20 dokumenata koji su pritom banalni. Time nas dodatno opterećuju, što nam oduzima i vremena i resursa.
Transporentnost je niža, kako globalno, tako i u Srbiji, što je šteta, jer imamo jako dobar zakon. Imali smo jedan od boljih zakona što se tiče dosputnosti podataka, a sada je to malo narušeno, jer je proces bio da se izbace javna preduzeća iz zakona. Cela ideja je da novinari više ne mogu da pitaju javna preduzeća za informacije, mogu ministarstva. To je potpuno svesno urađeno, jer je u javnim preduzećima gro korupcije i tu su glavni papiri kojima možete da dokažete korupciju. Tako da, polako se sistem i zakonodavno zatvara, ali i u praksi je sve teže i teže doći do informacija.
Autorka: Ivana Jovanović