Kocka – zavisnost, borba i neprestano traganje za srećom/begom od realnosti
„Mnogo puta kladionica mi je pomogla, ali i mnogo puta odmogla. To je zapravo porok koji pruža neku vrstu uzbuđenja i brže zarade“ – ovako započinje priču mladi D.P. iz Niša koji se kocka skoro svakog dana. On za MLADI kaže da je nekoliko puta imao određene negativne emocije, ali ih predstavlja „kao ništa ozbiljno“. „Uglavnom idem sa realnim razmišljanjem da je to u pitanju kladionica, da nekad dobiješ, a nekad gubiš“. Novembar mesec u celosti je posvećen bolestima zavisnosti – kao što su zavisnost od kocke, alkoholizma, narkomanije i druge bolesti.
D.P. priča kako njegova iskustva sa kockom nisu dobra i da ona zavise od određenih okolnosti. Sa tiketima je počeo od šestog razreda osnovne škole i to kockanje je uglavnom bilo, kako kaže, rekreativno, a poslednje dve godine je ono dosta učestalije, te kladionicu posećuje skoro svakog dana.
„Nikad mi nije palo na pamet da se zajmim zbog kocke, niti sam imao kockarske dugove. Kocka više nije tabu tema, jer je postala jako dostupna i prezentuje se na nacionalnoj frekvenciji, gde se sve više širi uticaj na omladinu zbog dobre i lake zarade“, priča on.
Za MLADI dodaje da je njegov glavni razlog kockanja – novac.
„Svi mi jurimo novac. Možda je uzbuđenje bilo na početku prisutno, ali vremenom krene navika da dobiješ novac jako brzo, a pritom je i sve dizajnirano tako da te privlači“.
Iskustvo radnice: Mladi beže od realnosti, dolazak za njih postala je rutina kao pranje zuba
Raditi u kladionici u novčanom smislu je dobro, ali ako si spreman/na da trpiš razne profile ljudi. Plata nikad ne kasni i svaki prekovremeni sat se plaća, a tu su i dodaci na platu za vreme paznika, kao i bonusi, započinje svoje iskustvo za MLADI bivša radnica niške kladionice K.S.
„Susretala sam se sa raznim slučajevima, sa decom od 15 godina koja su na bilo koji način pokušavala da uđu u kladionicu, do onih najstarijih. Uglavnom, nikad nisam imala neprijatnu situaciju, jer su svi bili omađijani ekranima aparata i lopticama koje izlaze na svakih pet minuta. U poslednje vreme sve češće dolaze mladi, koji krenu sa jednim tiketom i kafom, a izađu posle šest sati bez dinara u džepu“, priča ona.
Kao najveći problem izdvaja to što mladi beže od realnosti, te se nadaju da će na taj način da zarade još više novca.
„Ne gledaju na to kao igru na sreću i razonodu, već kao vid zarade. Dolazak za njih postala je rutina kao pranje zuba. Bilo je takođe raznih slučajeva – od bacanja stolica, gađanja televizora, do zaklinjanja da neće ući više u kladionicu, a pojave se već sutradan. Posle svakog dolaska su ljuti i besni, jer su izgubili sav novac i onda im je kriv ceo svet“.
Jedan od specifičnih slučaja je jedan mlad dečko koji je dolazio svakog dana u kladionicu, a sa kojim je imala prijateljskih odnos, budući da ga je više viđala, nego svoje prijatelje i porodicu. „On je bio u stanju da ostavi celu platu za jedan dan i da od mene traži novac kako bi nastavio da kocka“, priča ona.
Šta je to što mlade privlači u kockanju? Kakvu „magiju“ stvaraju mašine koje se nalaze u kockarnicama i koliko je važno pričati o ovim temama, priča redovna profesorka na Departmanu za psihologiju i klinička psihološkinja Bojana Cvejić koja za MLADI kaže da (ne)često pominjanje ovih tema, ostavlja utisak da se o njima nedovoljno misli, kao i da se preduzima premalo, kako bi se osvestio i redukovao realno ogroman rizik. Tema zavisnosti je uvek aktuelna, jer je naša svakodnevica, a u praksi se susrećemo sa primerima koji nas jasno upozoravaju na važnost podizanja svesti o štetnosti svih vrsta zavisnosti.
„Rizična ponašanja mladih, zavisnost od alkohola i droga, klađenja, kockanja i drugo, samo su neke od višefaktorski uslovljenih manifestacija na koje ukazujemo sa velikom zabrinutošću. Dominantno uočavamo prisutan bunt i potrebu mladih za odrastanjem, osamostaljivanjem i otcepljivanjem od nesamostalnosti i prethodne zavisnosti – od roditelja i drugih autoriteta. Pod štetnošću podrazumevam ne samo uticaj na psiho-fizički svet mladih ljudi, već i na veliki uticaj na disfunkcionalnost (nekada već inicijalno disfunkcionalnih) porodica, a posledično i na celu zajednicu“.
Kako nastaje zavisnost?
Zloupotreba i zavisnost od (najčešće lakih) droga, alkohola i kocke aktuelno se pojavljuju kao najprisutnije u psihoterapijskoj praksi, bilo da se susrećemo sa mladima, ili njihovim roditeljima koji dolaze zbog porodičnih problema.
„Obično se počinje eksperimentalno iz radoznalosti, zatim nastavlja sa zloupotrebom, tj. konzumiranjem koje je sve ekscesivnije, ali i dalje omogućava koliko-toliko funkcionalno opšte ponašanje. Posle relativno kratkog vremena, najčešće se može konstatovati da postoji hemijska ili nehemijska zavisnost. Kocka spada u nehemijske zavisnosti – iako u svoj organizam ne unosimo nikakvu supstancu, kako to činimo konzumirajući alkohol, marihuanu i dr., naš organizam reaguje oslobađanjem endorfina i drugim hemijskim reakcijama u telu do kojih dolazi i kod hemijskih zavisnosti“
Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, kockanje podrazumeva: kockanje i klađenje koje proizilazi iz načina života, kao i patološku sklonost kockanju kao poremećaj kontrole nagona i impulsa. Kada upitamo zašto se odlučuju za kockanje, najčešće navedeni razlozi su: iz želje da se opuste u društvu, daleko od svakodnevnih briga; da bi zaradili i podmirili svoje novčane potrebe; zbog zadovoljstva avanture i preuzimanja rizika; iz zadovoljstva pobede i drugo.
Cvejić smatra da dostupnost i sve brojnija mesta na kojima se može kladiti ili kockati, doprinose „normalizaciji“ ovog obrasca ponašanja. Ponašanje koje predstavlja kopiranje uzora (vršnjaka, starijih modela ili čak i roditelja) je takođe veoma bitan faktor sve veće rasprostranjenosti ove pojave.
„Želja da se bude prihvaćen u društvu može za posledicu prihvatanje različitih oblika ponašanja kojim će se potencijalno osećati ’malo više socijalizovano’. Nedavno me klijentkinja, devojčica od 11 godina, pitala šta mislim o tome da li da počne da puši – tako će ’možda biti malo više prihvaćena’ u društvu vršnjaka koji to u velikom broju rade, i oni su ’zvezde’ razreda. Ovaj isti model, izgradnje osećaja prihvaćenosti, ili realne prihvatljivosti za grupu vršnjaka, važi i za ostale zavisnosti. Iako se obično počinje od malih, čak beznačajnih uloga, i vreme i novac uskoro počinju da čine mnogo veće ulaganje“, smatra prof. Cvejić.
Kada se ovakvo ponašanje ustali, često tek posle više godina, roditelji saznaju za problem i pokušaju da intervenišu.
„Vode svoju decu kod lekara, psihologa, prete, kažnjavaju ili obećavaju. Nekada se rizične navike i obustavljaju na određeni vremenski period. Mladi, podstaknuti nekada stidom i kajanjem, a nekada i potrebom da zataškaju problem, pokušavaju da se vrate na put dobrih navika. Međutim, najčešće, vrlo brzo dolazi do povratka na kockanje. Počinju duga odsustvovanja od kuće, dugovi, laži“.
Proces i uticaj na psihičko stanje mlade osobe koja se kocka
Osoba se menja, strast za kockanjem potiskuje ostala interesovanja – porodicu, prijatelje, karijeru, sport. Sve vreme se i novac troši na kockanje ili obezbeđivanje novca za to. Ovakvo ponašanje karakteriše nemogućnost da svoju želju stave pod kontrolu, te često čujemo kao „opravdanje“: „To je jače od mene!“.
Bitno obeležje poremećaja kontrole impulsa je izostanak otpora ponašanju, impulsu ili iskušenju da se napravi čin koji šteti samoj toj osobi ili drugima. Osoba ima rastući osećaj napetosti i uzbuđenja pre samog čina, a za vreme samog čina osećaj zadovoljstva ili olakšanja. Nakon čina mogu se, ali i ne moraju javiti žaljenje, kajanje i osećaj krivice.
„Igra ima uticaj na više procesa u telu. Ako osoba previše igra, oslobađa se endorfin, koji dovodi do osećanja euforije. To je materija koju mozak proizvodi kod uzbuđenja i napetosti za vreme igre. Ako zavisnik odjednom prestane sa igrom, nastupa smanjenje sadržaja endorfina. To dovodi do telesnih problema koji su dovoljan povod da osoba počne ponovo da igra. Javljaju se i brojni telesni problemi: glavobolja, znojenje, problemi sa spavanjem, gubitak pamćenja, poremećaji varenja. Potreba za kockanjem neuporedivo raste za vreme depresije i stresa“, priča Cvejić.
Prestanak igranja može dovesti i do psihičkih promena – javljaju se: sumnja, nepoverenje, osećaj krivice, depresija, razmišljanje o samoubistvu, osećaj agresivnosti, manje vrednosti. Negativna osećanja koja su igrom bila skrivena postaju još veća.
„Promene raspoloženja nose sa sobom probleme u međuljudskim odnosima, uključujući i bitne porodične odnose, koji se tada grubo i nasilno narušavaju, pa i prekidaju. Javljaju se brojni psihički problemi, koji se mogu analizirati i razmatrati kao posledica, ali i kao uzrok ulaženja u zloupotrebu i zavisnost. Depresija se javlja kod 70– 80% bolnički lečenih kockara, a 50-60% kod ambulantno pregledanih zavisnika od kocke“, ističe Cvejić.
Kockanje i igre na sreću povezane su sa ljudskom potrebom za razonodom i igrom
Profesorka i klinička psihološkinja Cvejić ističe da su uvek postojali dupli standardi: kockanje je osuđivano javno, dok se privatno koristilo.
„To vidimo i kada smo suočeni sa promocijom brojnih loših i rizičnih navika, pa i kockanjem. Poznate osobe koje ih reklamiraju, čine to isključivo iz materijalnih interesa i/ili iz svoje ideje o medijskoj samopromociji. Sigurna sam, kada biste ih pitali da li bi svojoj deci preporučili ono što u reklamama i na bilbordima uz osmeh ohrabruju, da bi odgovor bio ’ne’“, dodaje ona.
Psihologija masovnih medija jasno prepoznaje i zaključuje da su mediji izuzetno jak usmerivač ponašanja većine ljudi, a naročito mladih koji su u razvoju.
„Po istraživanjima koje smo vodili na temu više pitanja iz adolescentnog perioda razvoja, mladi najviše informacija dobijaju preko medija, zatim preko vršnjaka/prijatelja, a najmanje iz škole i porodice. Da li treba reći nešto dodatno? Omogućavanje reklama koje, ako ne podstiču, ono bar normalizuju ponašanja za koje svi znamo da nisu razvojna i da upravo vuku unazad, odraz je hipokrizije i nemorala, a u najmanju ruku tih već pomenutih dvostrukih standarda u društvu. Angažovanost poznatih ličnosti u reklamiranju naizgled ’zabave’, ali i mogućnosti da se zaradi ’laka lova’ na mnogo nivoa urušava već duboko poljuljani sistem vrednosti u društvu i porodici“, dodaje.
Blizina kockarnica osnovnim i srednjim školama u Srbiji igra ulogu „mamca“. U Zakonu o igrama na sreću navodi se da udaljenost kladionice od zgrade obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) ne može biti manja od 200 metara, međutim, to nije čest slučaj, o čemu su već pisali mediji.
„Blizina ’izazova’ svakako je faktor koji doprinosi lakšem ulasku u svet zloupotrebe, a zatim i zavisnosti od supstanci i rizičnih ponašanja. Treba ipak napomenuti da je kockanje rasprostranjeno u svim profesionalnim i društvenim slojevima. U razvijenim zemljama procenat patoloških kockara je između 1-3% populacije, od čega su većina muškarci“.
Uticaj kockanja na pojedinca, porodicu, okruženje i zajednicu
Uz patološko kockanje u 10% – 35% slučajeva javljaju se anksiozni poremećaji (opsesivno – kompulzivni poremećaji i socijalna fobija); hiperaktivni poremećaji i poremećaji pažnje (30%) što je 2– 3 puta češće nego u opštoj populaciji; bolesti hemijske zavisnosti (25% – 63%); duvan (60% – 85%), ostala sredstva (40%) alkohol (45% – 55%), što je 4 – 10 puta češće nego u opštoj populaciji, objašnjava Cvejić.
„Neki od poremećaja ličnosti javljaju se u oko 22%-90% slučajeva patološkog kockanja, a antisocijalni poremećaj u oko 14% slučajeva. Devojke čiji partner ima probleme s kockanjem imaju 10,5 puta veću verovatnoću da će biti žrtve nasilja od partnera, nego žene čiji partner nema problema sa kockanjem. Velika je verovatnoća da porast nasilja u porodici u mnogim slučajevima možemo povezati sa porastom kockanja. Nije retkost da se zavisnik brani rečenicom da je to samo njegov/njen problem, i da se odlučno protivi mešanju porodice ili prijatelja koji bi želeli da mu ukažu na zavisnički obrazac ponašanja. Ipak, problem se nipošto ne tiče samo pojedinca, već svih nas. Preko neposredne porodične sredine i okruženja, širenje ovakvih oblika ponašanja značajno škodi zajednici“, ističe prof. Cvejić.
Kako ističe profesorka Cvejić najefikasnije je porodično lečenje, koje sadrži i edukaciju o tome šta je patološko kockanje i koje su njegove posledice. Pored porodičnog lečenja patološkog kockanja, lečenje može biti i individualno i grupno. Efekat grupe je posebno važan, jer donosi mnogo bolje rezultate od individualne psihoterapije.
„Cilj porodične terapije je podržati kockare u želji za oporavkom; raditi na povratku osećanja samopoštovanja, destigmatizaciji, uticati na poboljšanje porodične komunikacije i smanjenje međusobnih konflikata; eliminisati nezakonita ponašanja; raditi na finansijskom oporavku i korišćenju legalnih mogućnosti“, dodaje ona.
Jedan od načina za suzbijanje i prevenciju zavisnosti od kockanja/klađenja je upoznavanje i informisanje građana o problemima koje sa sobom nose, podizati svest o problemu. Preventivnim programima treba podsticati zdrave životne stilove, podsticati roditelje na kvalitetnije roditeljstvo, radi suzbijanja neprihvatljivih oblika ponašanja i razvijanja bolesti zavisnosti.
Poremećaj zavisnosti od kockanja – bolest savremenog doba
Poremećaj zavisnosti od kockanja uvodi se u najnovije klasifikacije, kao bolest savremenog doba, a simptomi za njegovo prepoznavanje veoma su slični svim drugim, davno prepoznatim, poremećajima zavisnosti.
„U nekim institucijama za mentalno zdravlje, već godinama postoje posebni odseci u okviru odeljenja za bolesti zavisnosti, koji se bave upravo lečenjem zavisnosti od kockanja. Za ovu vrstu zavisnosti uglavnom su karakteristični isti simptomi kao i kod hemijskih vrsta zavisnosti. U osnovi se nalazi gubitak kontrole nad procesom kockanja, pojava interesovanja i potrebe za kockarskom euforijom. Najčešće počinje od slučajnih poseta ustanovama za kockanje u društvu prijatelja, pre svega da bi se ’ubilo vreme’“, kaže ona.
Opsadno stanje euforije ili pokušaja da se nadoknadi veliki gubitak, podjednako osobu zadržavaju u kockarskom ili kladioničarskom ringu. Trijumf, slava, pobeda, stvara temelj za obrazovanje psihičke zavisnosti.
„Javljaju se misli da se pokuša još jednom, a učešće u kockanju postaje redovno. U ovoj fazi dobici i gubici su približno jednaki i smenjuju se. Kockar počinje da koristi sopstvenu taktiku, dolazi u veće iskušenje, te više vremena provodi u kazinu“, dodaje.
Sadržaji na društvenim mrežama nude naizgled poželjne modele ponašanja, ali…
Mnogi sadržaji na društvenim mrežama nude naizgled poželjne modele ponašanja, te veruje da mnogi mladi bez kritičkog promišljanja kopiraju i primenjuju recepte za lep, lak i uzbudljiv život, ističe ona. Poznato je da internet sadržaj može imati mnoge pozitivne efekte, mada češće govorimo o onim nepovoljnim i negativnim. Za početak, sadržaji na društvenim mrežama su takođe i putokaz kako se ne treba ponašati i kako ne treba usvojiti one modele koji stopiraju naš lični rast i razvoj.
„Čak i ako su promoteri određenih stilova života poznate ličnosti i ljudi uspešni u nekim oblastima života, prava analiza sadržaja i kritičko mišljenje mogu nas usmeriti da za sebe izaberemo one stilove i obrasce zbog kojih se u budućnosti nećemo stideti, kajati ili skupo plaćati. Još važnije, roditelji i dalje duguju svojoj deci usmerenje za korišćenje medijskih sadržaja i sebe kao uzor za zdrav životni stil. Neretko, roditelji koji dođu kao pratioci svoje dece-zavisnika, i sami su zavisnici (od interneta, serija, alkohola, droga…) a želeli bi da im samo ’popravimo’ njihove adolescente“, priča ona.
Pitanja smo prosledili i Ministarstvu finansija, Upravi za igre na sreću, međutim, do pisanja ovog teksta, odgovore nismo dobili.
Kome se obratiti za pomoć?
U Republici Srbiji postoje ustanove, ali i centri koji pružaju psihološku podršku putem broja telefona, onlajn razgovora ili razgovora telefonom.
Neki od njih su Centar Srce, Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević “, NADEL (Nacionalna dečija linija), Linija NADEL za roditelje. Svi kontakt telefoni dostupni su ovde.
Autor: Aleksandar Đokić
Naslovna fotografija: TanyaRuza/shutterstock.com
Ilustracije u tekstu: Canva; Fotografija prof. Bojane Cvejić: filfak.ni.ac.rs