Mediji, diskriminacija i manjinske grupe u vreme pandemije

Mediji, diskriminacija i manjinske grupe u vreme pandemije

Strah je prirodna reakcija u ekstremnim situacijama kao što je pandemija. Kada se donose odluke za „opšte dobro“ u vreme epidemije, poštovanje demokratskih vrenosti, nije uvek primarna briga. U takvim oklonostima najpre su na udaru su manjine, ali i demokratija.

Za vreme kriza lako je manipulisati strahom i emocijama građana i građanki. Strah je prirodna reakcija u ekstremnim situacijama kao što je pandemija. Kada se donose odluke za „opšte dobro“ u vreme epidemije, poštovanje demokratskih vrenosti, nije uvek primarna briga. U takvim oklonostima najpre su na udaru su manjine, ali i demokratija.

Upotreba ratne terminologije u velikoj meri doprinosi pravdanju mera i akcija koje ugrožavaju prava i slobode građana.
Nedavno je poređenje pandemije sa ratom voditelju emisije Fokus služilo kao opravdanje da Dr Kisić, članicu stručnog epidemiološkog tima, upita da li je baš ona, „dama“ morala na „prvu liniju fronta“, čime je umanjio značaj njene stručnosti i u prvi plan stavio to da je žena. To nije prvi put da je Dr Kisić bila izložena seksizmu, od kako je počela da se pojavljuje na redovnim konferencijama, javnost je zanimalo kako stiže da napravi frizuru više nego koliko je stručnih radova objavila.

Stigmatizacija i diskriminacija ne dešavaju se samo ženama već i mnogim drugim manjinskim grupama, a kada je reč o njihovoj medijskoj reprezentaciji nije uvek problem diskriminatoran jezik, nekada je nedostatak medijske reprezentacije i informacija koje su im upućene podjednak problem.

Katalina Devandas, Specijalni izveštilac UN za prava osoba sa invaliditetom (OSI), upozorila je da je „malo toga urađeno da se osobama s invaliditetom pruže smernice i potrebna podrška za njihovu zaštitu tokom trenutne pandemije COVID-19, iako mnoge od njih spadaju u visokorizičnu grupu“.

Osobe sa invaliditetom tokom pandemije se suočavaju sa dodatnim preprekama, počevši od uskraćenosti informacijama. Potrebno je obezbediti informacije koje su pristupačne OSI (upotrebom znakovnog jezika i titlovanjem) o virusu korona i merama koje se donose da bi se širenje virusa zaustavilo.

Dok su mediji i vrh države fokusirani na starije građane i kako njih zaštititi od pandemije, jako malo se govorilo o osobama sa invaliditetom. OSI često jesu u toj grupi građana sa pridruženim oboljenjima i opterećenim imunitetom, pa time i dodatno ugrožene. Takođe,  osobe sa invaliditetom mogu biti u većem riziku od zaraze virusom korona i zbog toga što je nekima od njih potrebna pomoć u svakodnevnim aktivnostima i zbog toga ne mogu da poštuju mere socijalne distance.

Ideja mera potupne zabrane kretanja za sve starijeod 65 godina u gradovina i one starije od 70 godina u selima je da se stariji građani zaštite. Međutim, potenciranje na većem uticaju virusa korona na stare vodi i njihovoj stigmatizaciji, pre svega na društvenim mrežama, ali i u tradicionalnim medijima.

Iako Ustav Srbije zabranjuje starosnu diskriminaciju, sve mere koje su u Srbiji na snazi uvedene su pod izgovorom zaštite građana/ki od pandemije.
„Svi bi trebalo da štitimo bake i deke“– ovo je uobičajena fraza koju koriste političari, mediji, pa i poznate ličnosti. Iako pokušavaju da zvuče saosećajno, to što oni (ne)svesno rade je ejdžizam. Građani i građanke iznad 65 godina se više ne tretiraju kao građani i građanke, već kao bake i deke.

Ogromna većina ljudi starijih od 65 godina u regionu provodi većinu vremena kod kuće, mejnstrim publika je retko u mogućnosti da ih vidi i čuje njihove priče. Takve teme ostaju alternativnim medijma, ali građani/ke iznad 65 i dalje ostaju nevidljivi većem delu javnosti.

Prisutna je  i nova forma stigmatizacije građana koji su pozitivni na Kovid19 – sugrađani i sugrađanke ih često tretiraju kao pretnju i stvaraju osećaj da su nešto skrivili time što su se zarazili virusom korona. S tim u vezi, stigmatizacija srpskih državljana/ki koji su se vratili u Srbiju iz inostranstva, počela je još na početku krize kada su ljudi koji su u redovima čekali na granici nazivani „problemom“ a kasnije i „greškom“. Vlast ih je svakodnevno optuživala za širenje virusa korona i molila „da ne dolaze u Srbiju“.

Etiketiranje građana/ki Srbije koji su se vratili iz inostranstva produbljuju i određeni mediji. Jezik kojim se piše „pustili smo 400 000 naših ljudi iz inostranstva“ je diskriminatoran.

Negativnom stavu prema onima koji se vraćaju iz inostranstva doprinose i manipulacije da je besplatna zdravstvena zaštita u Srbiji glavni razlog povratka. Međutim, ne govori se o tome da se vraćaju studenti/kinje, oni koji su putovali iz privatnih ili poslovnih razloga, oni koji su ostali bez posla. Svakako, koji god da je razlog povratka državljana/ki Srbije u svoju zemlju, oni/e na to imaju potpuno pravo (kao i dužnost da poštuju mere kućne samoizolacije i druge propisane mere).

Migranti i izbeglice spadaju u jednu od najugroženijih grupa. Tokom pandemije, izloženi su neadekvatnim uslovima u azilnim centrima – nedostatku zaštitne opreme i osnovih higijenskih proizvoda (prema podacima Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, u azilnom centru u Krnjači, migranti su dobili higijenske pakete u kojima je bilo proizvoda kojima je rok istekao 2018. godine), ali i nedostatku informacija o pandemiji, čime su dodatno ugroženi.

U trenucima kada je potrebno pokazati solidarnost prema najugroženijima, deo građana/ki Srbije pokazuje visok stepen ksenofobije, netolerancije i diskriminacije.

Fejsbuk grupa „Stop naseljavanju migranata“, trenutno broji preko 85 000 članova, a poziva na „zajedničku borbu za Srbiju“ i zaustavljanje naseljavanja migranata. Na stranici se šire glasine da dok je građanima Srbije zabranjeno kretanje u vreme policijskog časa, migranti se šetaju slobodno (ipak, korisnici/e centra za azil mogu da napuste centar samo uz posebnu dozvolu i uz pratnju zaposlenog iz Komesarijata, dok se vojska nalazi na kapijama centra).

Uprkos situaciji u kojoj se nalaze, migranti u Bujanovcu organizovali su se da šiju zaštitne maske, a oni u Šidu da pomognu Komeserijatu u održavanju kolektivne higijene u centru. Ipak, kao i ostale teme u vezi sa migrantima i ova je dobila vrlo malo pažnje mejnstrim medija.

Zbog visoke stope siromaštva i nehigijenskih uslova Romi i Romkinje koji žive u neformalnim romskim naseljima, takođe su posebno ugroženi od zaraze koronavirusom. Pored straha od zaraze, prisutan je i strah od gladi. Sakupljanje sekundarnih sirovina, koje predstavlja jedan od primarnih načina zarade, nije moguće tokom vanrednog stanja.

Evropski sud za ljudska prava pokrenuo je postupak za izricanje privremene mere Republici Srbiji zbog opasnosti od povrede prava na život i zabrane nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema Romima koji žive u neformalnom naselju Čukarička šuma, u Beogradu, saopštila je nedvno Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11.

Ipak, medijska pažnja koja je usmerena ka ovim temama ostaje mala. Iako državljani/ke Srbije, Romi i Romkinje dvostruko su izolovani, samim tim što su problemi sa kojima se suočavaju nevidljivi za društvo.

Informisanje stanovnika/ca nehigijenskih naselja o pandemiji, takođe, ostaje problematično, kao i informisanje građana/ki o njima. U vreme kada je Kovid19 gotovo jedina tema kojom se mediji bave, manjinske  grupe,  uključujući Rome i specifične probleme sa kojima su suočeni, takođe su marginalizovani. Na redovnim konferencijama za novinare o virusu korona pitanje Romskih naselja je podignuto relativno kasno, a i o tome je malo govoreno, što jeste samo refleksija položaja ove grupe u društvu.

Slična situacija je i sa beskućnićima koje mediji gotovo potpuno ignorišu kao temu. Omladinski portal Vugl  je o tome pisao, dok se nacionalni mejnstrim mediji njima nisu bavili.

Mediji imaju ključnu ulogu u informisanju građana i građanki tokom pandemije, ali i u borbi protiv infodemije u vreme epidemije Kovid19. Suočeni sa velikim brojem dezinformacija i lažnih vesti, građani i građanke su primorani da sami proveravaju izvore informacija i na taj način postaju medijski pismeni. Ako želimo da živimo u demokratskom društvu, proveravanje informacija, prepoznavanje i reagovanje na diskriminaciju i kršenje ljudskih prava svih građana i građanki je od ključne važnosti.

Autorke: Ivana Jovanović i Ivana Jelača


Sharing is caring!