„MI“ i „ONI“- Život u multietničkoj sredini Medveđa
10. septembra 2021.
Moje prvo sećanje na druženje sa ljudima iz ulice jeste druženje sa Ljironom, Fljorimom, Aljbom, podjednako kao i sa Katarinom, Nikolom i Ivanom. Dok se neki odrasli igraju rata, mi smo se uglavnom igrali žmurki, fudbala, trkanja i između dve vatre. Mi smo se uvek razumeli. Bilo je jasno da Milica žmuri, Fljorim je golman, a Nikola uvek gađa loptom. Čak i kasnije, kada smo bili sve manje deca, a sve višu ljudi, mogli smo da nađemo zajednički jezik. Vraćajući se na to iz perspektive odrasle osobe, možda su ipak oni ti koji su morali da nađu zajednički jezik sa nama – tj. srpski, jer ja, kao i niko sa srpskim imenom, nikad nisam naučila albanski jezik.
U školu smo išli zajedno, ali srpsko odeljenje pored albanskog. Na odmorima smo hitro izletali na trku hodnicima i zajedno išli na veliki odmor. I takav je sistem bio sve vreme. Instituciono smo uvek bili razdvojeni, ali smo nevino pronalazili načine da budemo zajedno. Ta nevinost jeste bila pod uticajem realnosti u kojoj smo odrastali. Bilo je neminovno da s vremena na vreme, u dečijoj svađi, postane bitno što je neko Srbin i što neko ima prezime koje se na završava na -ić. Tada smo često ponavljali narative sa TV-a, rečenice kojim su nas zadojili naši, misli koje nismo mi formirali, ali koje su itekako formirale nas. Niko od nas nije video boga, ali smo bili u stanju da se vređamo što je njihov drugačiji.
Vremenom, sve je više bilo jasno u kakvoj sredini odrastamo. Naslovi u medijima gde se potencira stanovište „mi“ i „oni“ uslovili su i naše živote. Ljiron, Fljorim i Aljba, kao i Nikola, Katarina i Ivana postali su dve grupe društva, koji se jedni drugima eventualno jave u prolazu i to bude to. Dečije drugarstvo se svelo na kurtoaziju i podnošenje.
Ako se pitate šta je bilo sa mnom, imam ne tako jednostavan odgovor. Ja sam ono što mislimo pod „sivo“ kad kažemo „nije sve tako crno belo“. Biti dobar i slagati se sa „obe strane“ nije nikad bilo viđeno kao mnogo značajna osobina. Osim što imaš dosta ljudi koje možeš pozvati na rođendan, ubrzo shvatiš da ne možeš da pomiriš svet time što ne praviš frku oko toga kako se nekom zovu roditelji, odakle su im baba i deda i za koga glasaju na sledećim lokalnim izborima. Ali ta nemogućnost da promenim ceo svet, nije umanjila moju motivaciju da menjam svet koji se nalazi u Medveđi. Kroz mikro aktivizam i razgovor sa vršnjacima, mogla sam ipak da utičem na neke ljude. Na kraju dana to je dovoljno.
Moj tata je plakao na sahrani njegovog kolege i prijatelja koji je jedva pričao srpski, nastavnica albanskog nikad ne prođe pored mene bez pitanja kako mi idu studije, moj dvadesetogodišnji brat igra basket u kom se timovi dele na osnovu spremnosti i godina, a ne na osnovu nacionalnosti. Nada i želja da živimo u solidarnosti i zajedništvu ostaju da gore sve dok oko sebe imam primere kroz koje se čita ona nevina dečija emocija sa početka ovog teksta.
Odrastanje i život u multietničkoj sredini ogroman je deo mog identiteta. Ponekad verujem da je i nemoguće opisati uticaj koji je imao život u sredini gde te odluke ljudi koji se nikad nisu našli u takvom okruženju, uslovljavaju da se boriš sa potrebom da pripadaš, da se zaljubljuješ i istražuješ.
Danas kad sa distance (vremenske i fizičke) posmatram na Medveđu objektivno vidim sve mane i vrline tog mesta i života u njemu. Jedna od velikih prednosti je različitost kojoj se često pridaje pažnja u negativnom smislu i koju mediji nazivaju „tenzijom“, iako činjenično stanje „na terenu“ nije tako. Upravo ta heterogenost ima mnogo velike pozitivne posledice na naše viđenje čitavog sveta i pomaže nam da uvidimo da je sve samo ne homogen.
Autorka: Marija Jovanović
Fotografija: Dejan Trajkovic / Shutterstock