Na mladima svet o(p)staje – ekologija, aktivizam i zemlja iz koje ne želimo da idemo
18. februara 2022.
Protesti, inicijative i zakoni o zaštiti životne sredine krenuli su da niču širom sveta još početkom 20. veka. Počev od industrijske revolucije stanje planete postaje progresivno sve alarmantnije – priroda više nije onakva kakva je nekada bila, temperature su u stalnom porastu, deponije gore, dok se otpad koji iz dana u dan proizvodimo ne prerađuje na adekvatan način. Pre desetak godina jednom nogom već smo kročili kroz vrata ekološke katastrofe, a ipak, čini se da su ovi problemi tek nedavno postali predmet ozbiljnije diskusije na globalnom nivou. Na Balkanu se, premda, mahom i dalje guraju pod tepih.
Problem ekologije
Ekologija je u Srbiji postala je vidljiva tek pre 2 do 3 godine u trenutku kada nam je i sam vazduh postao vidljiviji. „Naša svest o životnoj sredini krenula je da jača kada smo primetili da nas ono što dišemo peče,“ rekla je Nina Ciganović, studentkinja pravnog fakulteta i jedna od dve su-osnivačice novosadskog ogranka građanske inicijative Eko straža. „Ljudi su počeli da povezuju zagađenje vazduha, vode i zemljišta sa svojim zdravljem, a shvatili su i da je naše generalno zdravstveno stanje loše. Imamo sve mlađe ljude koji oboljevaju, sve zagađeniju životnu sredinu. Mislim da je to uticalo i na nas kao ljude, ali i na medije da počnemo više da pričamo o ovoj temi.“
Razgovarati o nečemu, međutim, nije dovoljno da bismo zaista krenuli da preduzimamo mere. Ovo je činjenica koju su shvatili brojni građani, organizaciji i institucije, među kojima se, možda i na prvom mestu, nalazi upravo Eko straža.
Osnovana sa sedištem u Beogradu 2019. godine, ova neformalna grupa građana, koja nije ni politička ni nevladina, poslednje tri godine sprovela je niz akcija i protesta sa ciljem da se u Srbiji konačno nešto uradi po pitanju zagađenja. U martu 2021. ova inicijativa prisutna je i u Novom Sadu, dok se paralelno proširila i na druga mesta, među kojima su i Šabac, Zlatibor i Leskovac.
„Posvećeni smo alarmiranju javnosti i države o tome koliko smo zagađeni,“ dodala je Ciganović, „kao i postizanju rešavanja problema. Primarni fokus nam je zagađenje vazduha, ali se bavimo i deponovanjem otpada. U Srbiji imamo solidne propise u ovoj oblasti, ali se oni u praksi ne primenjuju.“
Međutim, i pored velikog broja volontera, ova prepreka, zajedno sa stalno rastućim brojem drugih i dalje nije prebrođena. Dovoljno je da se osvrnemo na energetsko siromaštvo Srbije, vodu koja u velikom broju naseljenih mesta nije za piće, individualna ložišta koja nas ugrožavaju i privredne subjekte koji ne poštuju osnovne zakonske obaveze o zaštiti životne sredine. Nakon afere Rio Tinto, tek jedne u nizu stranih kompanija koje posebno u istočnom delu zemlje istražuju otvaranje rudnika, jasno nam je da smo pre naišli na ogranke problema nego na njegovu srž. Koren je, ipak, po svemu sudeći sistemski, te takvo mora biti i njegovo rešenje – a građani nisu ti koji ga sami mogu implementirati.
„Mi smo kao nacija još uvek na nivou negiranja,“ zaključila je Ciganović. „Ono što vlast radi samo su kozmetičke mere. Konkretnu politiku koja rešava pitanje zagađenja uopšte nemamo, tako da možemo reći da država i dalje ne radi ništa.“
Sudeći po rezultatima ankete koju je u februaru 2022. sproveo projekat MLADI: Savez za medijsku pismenst i digitalni značaj, ovog mišljenja nisu samo oni koji stoje iza ekoloških inicijativa. Čak 99% ljudi izjasnilo se da im je zaštita životne sredine važna tema, dok 97% njih smatra da se vlast i državni organi njome ne bave dovoljno.
Ekologija i mladi
„Kada su ekološke teme u pitanju,“ rekao je aktivista i stručnjak za komunikacije Nikola Ristić, „tu je uglavnom najveći odziv mladih. Oni su ubedljivo najviše zastupljeni na protestima, a ekološka pitanja uglavnom rangiraju na prvom ili drugom mestu kada je reč o značaju.“
U prilog ovome govori i Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u iz 2021. godine koju je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije. Sa uzorkom od gotovo 1400 ispitanika, ispostavilo se da je za mlade ljude od 15 do 30 godina zaštita životne sredine na drugom mestu kada govorimo o društvenim vrednostima koje su im bitne. Ruku pod ruku sa ovom činjenicom ide i podatak da je 26,8% mladih u poslednjih godinu dana učestvovalo na protestima različitih udruženja, dok je čak 78,8% redovno potpisivalo peticije. Glavna motivacija za volontiranje su za dve trećine njih bili aktivizam i želja da se određeni problemi reše.
„Ekologija je za mlade jako bitna,“ nastavio je Ristić. „Iako ova tema nije bila prisutna u mejnstrim medijima, ipak je uspela da izraste jedna generacija koja shvata da, ako sutra želi da živi u zdravoj sredini, danas mora da preduzme akciju. Možda se na momente i osete kao da su im vezane ruke, ali ih to ne sprečava da se aktivno trude da poprave stvari.“
Iz sopstvenog iskustva u radu za Eko stražu, sa ovime se slaže i Nina Ciganović. „Ima nas sve više. Poslednjih godinu dana broj ljudi od 18 do 25 godina koji se priključuje lokalnim ekološkim inicijativama konstantno raste. A, ako i nisu članovi, veliki broj njih pokušava da promeni nešto u svom kraju. Na Instagramu više komuniciram sa mladim ljudima i, mada je ovo mreža koju oni češće koriste, svakog se dana ipak javi barem 5 do 6 njih koji žele da se angažuju.“
U odnosu na druge starosne grupe, a posebno u odnosu na građane starije od 50 godina, koji su se, čini se, u nekoj meri pomirili sa lošim životnim uslovima u zemlji u kojoj živimo, u Srbiji se prvim redovima ekološkog otpora nalazi njen podmladak. Za razliku od starijih građana koji su, nažalost, sve skloniji apatiji i pasivnosti, mladi se globalnim zagrevanjem, zagađenjem i aktivizmom bave više nego ikada. A glavni stub potpore u ovom slučaju im je, reklo bi se, upravo internet.
Online aktivizam mladih
Anketa projekta MLADI pokazala je da se čak 81% njih o razmeri problema zagađenja informiše preko društvenih mreža. Putem Instagrama, Fejzbuka, Tvitera i TikToka, nove generacije umrežene su sa inicijativama poput Kreni-Promeni, Ne davimo Beograd, EkoGeneze i mnogih drugih organizacija koje samostalnim radom ističu ono što tradicionalni mediji rado guraju po strani.
„Najistaknutiji nacionalni mediji vrlo slabo izveštavaju o ekologiji,“ dodao je Ristić. „Uglavnom se izveštava propagandistički i senzacionalistički, tako da su ljudi koji se bore za zdrav vazduh i čistu životnu sredinu često okarakterisani kao izdajnici, strani plaćenici, podrivači društva i rušioci sistema. Umesto da je suština poruke to da živimo u nezdravom okruženju, kontekst bude taj da neko pokušava da ugrozi državu, režim i nacionalnu bezbednost. Čak i kada su ove teme prisutne, prisutne su iz potpuno pogrešnog ugla.“
Međutim, i pored snage online prostora koji su u stanju da za kratko vreme dopru do velikog broja ljudi, pa tako i da pokrenu proteste pozamašnih razmera, virtuelni prostor ne može da zameni realnost u kojoj živimo. Zato i ne čudi što mladi sve više odlaze iz Srbije, a što je jedan od ključnih razloga upravo njena zagađenost.
Kakva je to država iz koje se mladi ne bi iseljavali?
Mladi se u političkom smislu osećaju zanemarno jer, iako čine veliki deo naše populacije, u praksi imaju gotovo marginalizovan status. Oni nisu uključeni u proces donošenja odluka, jer čak i o problemima vezanim isključivo za njih odlučuju ljudi koji odavno nisu mladi i koji se radije vode sopstvenim interesom umesto realnim potrebama. A, kada cela jedna grupa građana stekne utisak da je nemoćna da utiče na prepreke koje primarno utiču na njih, tek će se osećati nemoćno kada je reč o nečemu što se, poput ekologije, odnosi na celu naciju. Za veliki broj mladih, izlaz se, stoga, nalazi upravo u odlasku.
„Postoje tri ključna problema zbog kojih mladi napuštaju zemlju,“ naveo je Ristić. „Prvo, oni se sa propagandom i konstantnim medijskim pritiskom susreću na dnevnom nivou, a političke teme koje su i suviše prisutne, često su neistinite i spinovane. Drugi razlog je loše ekonomsko stanje koje mladima ne omogućava samostalnost, a treći je svakako ekologija i to kroz aspekt dostojanstvenog života. U to definitivno spadaju svež vazduh i zdrava okolina koje u Srbiji nemamo.“
Ako se pitamo kakva je to zemlja iz koje se mladi ne bi iseljavali, odgovor koji bismo dobili je sistemski koliko i ekološki. Za mlade, ali i za sve one koji su spremni da iz Srbije emigriraju negde drugde, potrebna je država koja mora da prestane da se vodi isključivo političkim interesima i interesima pojedinaca koji u političkim strukutrama plasiraju sopstvenu ekonomsku dobit iznad građanske.
Zdravlje mora biti na prvom mestu, a, ako bismo sproveli promene koje se tiču zdravlja koliko i blagostanja i ekologija bi svakako po inerciji profitirala. „Potrebna nam je država koja priznaje da postoje problemi,“ rekla je Nina Ciganović. „Država koja za njih ne okrivljuje građane i država koja je spremna da se sa njima uvati u koštac. Dokle god toga ne bude bilo, mi ćemo i dalje imati mlade koji odlaze.“
Na lokalnom nivou, potrebne su nam organizacije koje ćešće sarađuju sa mladima, spremne da ulože resurse u njihovo obrazovanje i sprovođenje inicijativa koje su im važne. Na nivou nacije, potrebne su nam institucije koje će naći mehanizme za povratak mladih iz inostranstva i ponovnu izgradnju poverenja u ono što rade.
„Biće nam potrebno mnogo desetina godina da se izborimo za naše ciljeve,“ zaključuje Ristić. „Promena je, međutim, na mladima, kao što je uvek i bila. Videli smo da se u trenucima kada se mladi pobune i izađu na ulicu zahtevi sa tih protesta uglavnom brže ispune nego mnogi drugi. A, kad se pokrene pokret povratka mladih, kada se tim mladima da sloboda odlučivanja i učešća, pokrenuće se i procesi koji će suštinski poboljšati situaciju.“
Autorka: Olivera Mitić
Fotografija: Valentina Shilkina /Shutterstock
*Tekst je nastao u okviru projekta MLADI, a prvobitno objavljen u nedeljniku Novi Magazin, ovde je preuzet uz odobrenje