O aktivizmu, strahu i solidarnosti: zašto je bunt ipak bolja opcija od ćutanja
22. decembra 2021.
Sedi i ćuti, ne mešaj se i ne zameraj se političkim i ekonomskim moćnicima. To su poruke koje čujemo od starijih generacija. Konzervativna politička kultura u Srbiji nije takva jer je “takav naš narod”, već svoje korene vuče iz decenija autoritarne vlasti i veoma sporo se menja u nikad do kraja formiranoj demokratiji, koja prethodnih nekoliko godina srlja nazad u autoritarizam. Podaci Freedom House-a o stepenu slobode u svetu ukazuju na smanjivanje slobode u Srbiji, a od 2019. godine Srbija zvanično gubi status slobodne zemlje i svrstava se u delimično slobodne. Dominantna kultura straha na ovim prostorima nikad nije pozitivno gledala na bilo koji oblik aktivizma, a aktivno učešće u društvu i javno iznošenje kritičkog stava sa sobom uvek nosi ogroman rizik.
Ovo je u potpunosti razumljivo ukoliko uzmemo u obzir zastrašivanje, pretnje, targetiranje i čak hapšenja sa kojima se aktivistkinje i aktivisti suočavaju. Pritiske na svojoj koži najviše osećaju borkinje i borci za ljudska prava, novinarke i novinari, kao i aktivistkinje i aktivisti u manjim sredinama čiji su poslovi i bezbednost često ugroženi.
Napadi i pretnje građanima na ekološkim protestima
Kraj novembra i decembar obeležili su masovni ekološki protesti širom zemlje. Građanke i građani blokirali su najveće saobraćajnice kako bi se pobunili protiv Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu, kao i protiv planiranog otvaranja rudnika litijuma kompanije Rio Tinto u dolini Jadra. Iako je poslednji protest prošao skoro u potpunosti bez incidenata i bez prisustva policije, građanke i građani širom zemlje su na prvom protestu bili suočeni sa nasiljem neidentifikovanih grupa, ali i policije. U Šapcu je tokom prve blokade bager krenuo na aktiviste, pojavila se grupa ljudi sa palicama i čekićima i izbila je tuča, a sledećeg dana na skupu Srpske napredne stranke fizički je napadnut i Andrija Vukelić, mladi fotograf koji je pokušavao da izveštava sa skupa. Društvenim mrežama kružili su snimci nasilja, između ostalog i jedan u kom policajac gura ženu preko bankine na Gazeli, u Beogradu.
Pred drugi vikend ekoloških protesta policija je zakucala na vrata građana u Nišu, Prokuplju i Užicu uz upozorenje da ne idu na proteste. Isto se desilo i uredniku Vranje News Dejanu Dimiću i novinarki Mileni Dimić, kojoj su poručili da ne dolazi na protest u Vranju jer će u suprotnom biti krivično procesuirana. Pretnju da ne pozivaju na protest „jer će snositi posledice“ dobili su i Dragan Aleksić i Glišo Vidović iz užičkog udruženja građana Sloga.
Nakon svih pokušaja gušenja pobune, Vlada Srbije donela je odluku da će Zakon o eksproprijaciji biti povučen iz procedure, a Zakon o referendumu izmenjen. Iako ovo ne rešava sve ekološke probleme u Srbiji, veliki je uspeh za građane i građanke koji su sa ovim zahtevima izašli na ulice.
Država čuva mural ratnom zločincu dok se aktivisti zastrašuju
Pored toga, novembar je protekao i u znaku napada na aktiviste i aktivistkinje. Sve je počelo zabranom koju je Inicijativa mladih za ljudska prava dobila od MUP-a za krečenje murala osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića na Vračaru. Ova akcija planirana je kao deo proslave Dana borbe protiv fašizma, a zabranjena je uz obrazloženje da predstavlja “bezbednosni rizik”, kako objašnjava ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin. Nakon ovoga policija je izašla da sačuva “javni red i mir”. Ipak čuvala je samo mural ratnog zločinca, jer je policija u civilu paralelno sa tim nasilno privela aktivistkinje Aidu Ćorović i Jelenu Jaćimović koje su gađale mural jajima. Kasnije je policija građane koji su izašli da protestuju i dalje kordonom udaljavala od murala. U narednim danima su prostorije Inicijative i Žena u crnom nekoliko puta ispisivane grafitima sa porukama mržnje. Organizacije koje se bave ljudskim pravima se često susreću sa ovakvim zastrašivanjima i ometanjima rada.
Važno je pomenuti i proteste koji su se desili u julu 2020. godine, a na kojima je policija danima upotrebljavala prekomernu silu prema građankama i građanima. Korišćen je suzavac, a na društvenim mrežama su se delili snimci na kojima policajci prebijaju demonstrante i napadaju slučajne prolaznike i novinare. Ovakvo policijsko nasilje nije zabeleženo od devedesetih, za to još uvek niko nije odgovarao, a granica “prihvatljivog” ponašanja u društvu ponovo je pomerena.
Ovakve slike građanskog aktivizma (ako se uopšte probiju do mejnstrim medija) su veoma obeshrabrujuće za mlade ljude koji žele promenu i pre svega bolje društvo u kom će imati budućnost. Strah je u takvim trenucima potpuno prirodna reakcija.
Ipak, na Balkanu, kao i u svim delovima sveta, sve velike društvene promene izvojevane su upravo građanskom neposlušnošću, masovnim demonstracijama i raznim drugim oblicima aktivizma. Gotovo sva ljudska i građanska prava u svetu osvojena su ovakvom borbom. Iako često čujemo (i učimo u školi) da su crnci u SAD-u ili žene svoja prava “dobili” ili “stekli”, svako proširenje prava i sloboda zapravo je osvajano teškom borbom i često uz velike žrtve.
Osim toga, nenasilnim akcijama uspešno su svrgnuti autoritarni režimi širom sveta. Petooktobarske promene bile su rezultat masovnih demonstracija nakon kojih je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik, morao da prizna poraz na izborima, a Srbija je krenula putem demokratije. Pored toga, na Filipinima 1986. godine desio se takozvani People Power Movement, u Gruziji je 2003. pao autoritarni vođa Ševardnadze nakon što su građani upali u parlament držeći ruže zbog čega je ova revolucija dobila ime “revolucija ruža”, a Estonija je 1991. izborila svoju nezavisnost od Sovjetskog saveza u “raspevanoj revoluciji” nakon nekoliko godina protestovanja. Iako možda ne deluje tako na prvi pogled, podaci pokazuju da je nenasilni građanski otpor jedna od najuspešnijih praksi koja dovodi do promene u društvu. Nenasilne akcije duplo su uspešnije od onih koje uključuju nasilje.
Šta nas sprečava u borbi za bolje društvo
Prema Alternativnom izveštaju o položaju mladih Krovne organizacije mladih Srbije, skoro 80% mladih potpisuje peticije, 18% mladih su članovi udruženja, četvrtina ide na proteste u organizaciji udruženja i 11% ide na proteste u organizaciji političkih partija. Kao najbitnije vrednosti za mlade izdvojili su se lična sloboda, zaštita životne sredine i odsustvo korupcije, a najveće probleme za mlade predstavljaju nezaposlenost, sistem vrednosti i sistem obrazovanja. Ovi podaci ukazuju na to da mladi nisu nezainteresovani za aktivno učešće u društvu i da se ipak probijaju kroz strah koji je glavni narativ u političkoj kulturi.
Više od polovine mladih planira da napusti zemlju usled nezadovoljstva životnim standardom u Srbiji. Ipak, da bismo živeli u boljoj državi i boljem društvu moramo da ih stvorimo. Često se osećamo kao da smo sami i da ne možemo ništa da promenimo, pogotovo u globalnoj kulturi individualizma i u pandemiji koja traje skoro dve pune godine. Videli smo da je promena (makar i mala) moguća, ali da bi se ostvarila moramo biti spremni da učestvujemo u njoj. Dobar alat za pravljenje autoritarnih društava je usamljenost. O ovome govori Hana Arent u „Izvorima totalitarizma” – prema njoj usamljenost kao nemogućnost zajedničkog delovanja je glavni izvor političke moći. Jedini lek za to je solidarnost i zajednička borba.
Autorka: Anja Anđušić
Fotografija: Stefan Milivojevic / Shutterstock.com