Od Beograda do Strazbura na dva točka: Priča studenata sa puta istine dugog oko 1.500 kilometara
28. avgust 2025.
Četiri meseca nakon završetka protestne biciklističke akcije, vreme za prisećanje na izazov, solidarnost i nadu koju su poneli na put
Sredinom avgusta, navršila su se četiri meseca od protestne biciklističke akcije studenata u blokadi – „Tura do Strazbura”. Ona je počela 3. aprila, kada su se srpski studenti na svojim biciklima uputili ka Strazburu, do sedišta Saveta Evrope, a završila 16. aprila dolaskom u Strazbur i sastankom u Evropskom parlamentu. Njihov cilj bio je, da svet i Evropu podsete na velike društvene promene u Srbiji, ali i, kako poručuju na veb sajtu ove ture: „da evropske institucije izvrše pritisak na vlast i stanu u odbranu prava svih onih koji su primorani da ćute”.
Na ovaj put otpora i dostojanstva, uputili su se i Kraljevčani, Vladislav i Matija (braća, ali ne rođena), mladi studenti u Beogradu i Novom Sadu koji su odlučili da svoje pištaljke, transparente i protestne šetnje, zamene pedalama, kacigama i važnom porukom. Imali smo priliku da, u razgovoru sa Vladislavom uradimo osvrt na ovu turu sada, kada su se utisci slegli, ali i da podsetimo građane na ovaj poduhvat i žrtvu.
Kada si čuo da će „Tura do Strazbura” biti realizovana, šta ti je bila prva pomisao i zašto si odlučio da se prijaviš?
Vladislav: Kada se načulo o ideji same akcije, brat me je pozvao telefonom i samo upitao: „Idemo?”, znajući da je vest sigurno došla i do mene, te sam naravno samo potvrdno uzvratio sa „idemo”. Hitrost ove odluke pretpostavljam da proističe iz toga što smo obojica učestvovali u prvim studentskim šetnjama, od kojih bih kao meni najdražu i „najtežu” izdvojio prvu: Beograd – Novi Sad. Pominjem to prvo pešačenje kao analogiju sa „Turom do Strazbura”. Naime, ni Matija ni ja se biciklizmom nismo bavili profesionalno, do tada – najduža ruta koju sam prethodno prošao nije bila duža od 50 kilometara. Samo smo znali da moramo da idemo. Kroz ove činjenice navedene gore, nemam za cilj da umanjim fizički napor ovog poduhvata, već da jasnije prikažem jačinu želje nas studenata da se u Srbiji izmeni ono što je trulo. Duž ture sam se stvarno osećao kao da tim „pedalanjem” branim svoju zemlju.
Kako su izgledale pripreme za put i da li postoje neka anegdota ili momenat koje bi podelio sa čitaocima, a da te je to dirnulo i ostavilo utisak?
Vladislav: Što se priprema tiče, sprovedena je test vožnja koju smo morali proći da bismo učestvovali na turi. To je bila ruta dužine 116 kilometara sa kriterijumom minimalne prosečne brzine od 22 kilometara na čas. U trenutku kada je ovo obaveštenje izašlo, dobio sam poziv Matije iz Novog Sada dok sam bio u Titelu na akciji „Student u svakom selu”. Došao sam do Beograda po stvari i stigao na voz, međutim, jedna stvar koja nas nije preterano brinula bila je to što nismo imali bicikle. Računali smo na to da ćemo ih iznajmiti ujutru, s obzirom da u Novom Sadu ima dosta radnji koje to rade. Na našu nesreću, svaka radnja koju smo posetili je umesto bicikala držala skije za iznajmljivanje, jer je zimska sezona i dalje bila u toku. Posle nekoliko obavljenih poziva, otac našeg najboljeg prijatelja pozajmio nam je svoj bicikl, a drugi smo dobili od čoveka kog u tom trenutku nismo dobro poznavali – u pitanju je bio otac drugarice Matijine drugarice. Po završetku ture, kada je došlo vreme da bicikle vratimo njihovim vlasnicima, saznajemo da smo upravo postali njihovi novi vlasnici. Taj gest za mene ima neopisivo jak značaj, ne zbog materijalne vrednosti, već zbog jačanja vere u ljude i svoj narod, ali i odnosa sa njim kao sa svojom porodicom, što je po meni i suština ovih protesta.
Kojim tokom je tekao prosečan dan? Da li vas je vreme poslužilo?
Vladislav: Uglavnom smo prelazili oko 120 kilometara dnevno, što kumulativno iznosi oko 1.300 kilometara, međutim, usled menjanja originalnih ruta (uglavnom u Nemačkoj) zbog lokalne policije, taj put je bio na kraju oko 1.500 kilometara. Sama vožnja je bila podeljena u etape od po 30 kilometara, posle koje bismo svaki put imali pauzu, između ostalog i za obroke; tačno smo znali šta unosimo ujutru, a šta uveče, kada proteine, a kada sećere, a sve to zbog rehabilitacije i oporavka mišića. Uslovi za vreme ture su bili bolji nego što smo očekivali i što je bilo najavljivano; bila je prisutnost vetra, ali nismo ni pomišljali da se žalimo na to.
Ovo je jedno prelepo iskustvo, ipak, verujem da je bilo dana koji su ti bili prezahtevni i kojih se nerado sećaš – da li bi mogao da podeliš i ta iskustva?
Vladislav: Ako treba da izdvojim neki dan po biciklističkom iskustvu, izdvojio bih četvrti kada smo izašli iz Budimpešte i uputili se ka Đeru. Činjenica da je to četvrti dan i da je umor od prethodna tri dana vožnje krenuo da stiže sve, ipak nas nije pripremio za najzahtevniji dan do sada. Odmah po izlasku iz Budimpešte, sačekale su nas ogromne uzbrdice koje su nas pratile ceo dan i konstantno smo bili u nekom usponu. Ja sam narednih par dana osećao posledice, ali to je sve bilo očekivano. Što se tiče najboljeg dana na biciklu, ubedljivo je bio sedmi dan na ruti iz Melka za Linc – 100 kilometara, mala elevacija, a sve vreme smo putovali uz Dunav na keju. Taj dan smo iskoristili da apsolutno uživamo u putu, ali i da regenerišemo mišiće.
Doček u Strazburu i odlazak u parlament
Studenti biciklisti su 15. aprila stigli na glavni trg u Strazburu gde ih je dočeo veliki broj građana, a među njima i nekolicina poslanika Evropskog parlamenta.
Dolazite na Trg, poslednja stanica na ruti, kulminacija svih emocija, od sreće i tuge pa sve do umora: kako je izgledao ovaj trenutak, šta si osetio i dva meseca kasnije, da li si procesuirao sve to?
Vladislav: Tek u trenutku kada smo stigli i kada sam znao da je put gotov, usudio sam se da razmišljam šta smo zapravo uradili. Sve što sam zadržavao u sebi tokom puta izašlo je van. Okružen ljudima sa kojima sam izgurao zajedničke „lepe muke” i sa kojima sam tu zbog istog svetlog cilja. I mi okruženi ljudima koji su tu, jer nas u tom podržavaju i daju nam snage za to što radimo. Nisam i dalje svestan da li sam uspeo da procesuiram sve, svakako da će tragova biti doživotnih. Ljubav je jača kada se žrtvujete za nešto, te ovu zemlju za koju se borimo već sedam punih meseci, zbog toga, još jače volimo.
Uprkos prelepom dočeku i slavlju, studenti nisu zaboravili na svoju misiju i razlog zašto su se uputili na ovo hodočašće promene. Sutradan, oni su imali priliku da se sastanu sa poslanicima Evropskog parlamenta iz Slovenije, Hrvatske i Francuske, gde su pored diskusija o njihovom podvigu razgovarali o situaciji i važnosti da se Evropska Unija uključi u ovu borbu.
Odlazak u Evropski parlament je sam po sebi specijalan, a pogotovo kada ste sa sobom poneli glas studenata i vetra promene: kako je tekao razgovor sa poslanicima i da li misliš da su oni shvatili ovo ozbiljno koliko i vi?
Vladislav: Poslanici su u razgovoru bili jako zainteresovano i delovalo je da ozbiljno shvataju probleme koji se dešavaju u Srbiji. Govorili su nam o tome da se unutar Evropskog parlamenta stvarno brinu oko smišljanja solucije za probleme o kojima se razgovara, kao i da se angažuju oko njihovih realizacija.
Ova akcija, uprkos sveobuhvatnoj podršci naroda, je ipak, naišla i na negativne komentare i mišljenje da je ovaj put nepotreban i suvišan. Da li smatraš da je simbolika ovog odlaska bila relevantna za studentske proteste i studente u blokadi?
Vladislav: Smatram da je ovaj put, čak i izuzev svog glavnog cilja, ipak narodu pokazao jačinu naše želje i istrajnosti u ovoj borbi, kao i to da u eventualnom umoru ljudima pruži snagu da nastave da se bore.
Za kraj, koja je tvoja najveća želja u ovim protestima, ne studentski zahtev, ne cilj, već tvoja želja?
Vladislav: Moja želja jeste da se povrati odnos među ljudima kakav bi i trebalo da bude. Da nestane hladnoća i zainteresovanost samo za svoju korist. Da počnemo da živimo tako da za doprinos zemlji i pomoć ljudima ne tražimo nešto zauzvrat. A mislim da su protekli meseci stvarno uticali pozitivno na to.
Probudila se ljudskost među ljudima tamo gde je zaspala, a baš zbog toga neće moći nazad. Studentske blokade i građanski protesti su prošle kroz reformu i još uveliko traju, međutim, Vladislav i Matija su kao i svi studenti u blokadi, položili najbitniji ispit koji ih čeka na njihovim studijama. Danas, oni možda nemaju odgovor, ali imaju put, želju i veru, oni imaju nešto što im niko ne može oduzeti – slobodu, onu koja se ne dobija, već osvaja.
Autor teksta: Damir Hasanović
Ovaj tekst je proizvela novinar omladinske zajednice, uz podršku YoCoJoin partnerstva. YoCoJoin je dobio sredstva EU od Kreativne Evrope.