Parada ponosa kroz izveštavanje medija 2014-2019

Parada ponosa kroz izveštavanje medija 2014-2019

Način izveštavanja medija sa Parade, utiče na to kakav će stav građani i građanke izgraditi prema njoj. Iako se poslednjih nekoliko godina u javnosti više govori o LGBT+ zajednici, uz privid da se radi na rešavanju problema sa kojima se ona svakodnevno suočava, konkretni koraci ka ostvarivanju jednakih prava još uvek nisu ostvareni.

Prava LGBT+ zajednice retko su tema medijskog izveštavanja, a LGBT+ osobe se u medijima najčešće pominju u vreme održavanja Parade Ponosa. Upoređujući izveštavanje iz 2014. i ovogodišnje Parade pokazuje se da se izveštavanje medija u odnosu na 2014. godinu popravilo, manji je akcenat na bezbednosnom aspektu, ali se fokus pomera na tehničke stvari, odnosno na to koje ulice će biti zatvorene i kojom će rutom učesnici šetati. I dalje se ne govori o izazovima svakodnevnog života LGBT+ zajednice.

Prema istraživanju Novosadske novinarske škole iz 2018. godine o osetljivim grupama često govori neko drugi, a ne one same, dok su u medijima najređe zastupljeni nezaposleni (0,85%), LGBT+ populacija (1,5%) i verske manjine (2,2%). U okviru ove teme u srpskim medijima najmanje se govori o zločinima iz mržnje koji su počinjeni zbog nečije seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Takođe, rodna ravnopravnost je veoma malo zastupljena, pa su tako i lezbejke mnogo manje zastupljene i manje se govori o njihovim problemima u okviru LGBT+ zajednice. To se nije promenilo ni od kada je premijerka Srbije Ana Brnabić, koja je lezbejka.

„Širi centar grada obezbeđivale su jake policijske snage, koje su po završetku Parade počele da se povlače i deblokiraju ulice.“

Nakon što je 2014. godine održana prva uspešna Parada, većina medija je izveštavala sa bezbednosnog aspekta. I 2014. mediji su u velikoj meri koristili politički korektnu terminologiju, ali je celokupno izveštavanje o Paradi u fokus stavilo bezbednost, stvarajući sliku da je na ulicama nepotrebno vanredno stanje. Ono što je problematično kod svođenja celokupnog događaja samo na bezbednosni aspekt je to što se LGBT+ populacija, aktivisti i njihove poruke stavljaju u drugi plan.

„Srbija platila paradu milion evra!“

Parada ne košta državu ništa, već je košta obezbeđivanje Parade. Dakle, oni koji troše novac poreskih obveznika nisu LGBT aktivisti nego ekstremni desničari. Ovakvim načinom izveštavanja, ne samo da se zanemaruje suštinski važna tema prava i položaja LGBT+ zajednice u Srbiji, nego se i stvara slika da je policija tu zbog onih koji šetaju, a ne zbog ekstremnih desničara koji prete nasiljem, te da je LGBT+ zajednica ta koja ugrožava i košta društvo.

Ovogodišnji Prajd nosi naziv „Ne odričem se“ i posvećen je svim roditeljima koji se ne odriču svoje dece. Međutim, većina medija podbacila je kada je njihova obrazovna uloga u pitanju. Ostavljajući čitaoce bez objašnjena ovogodišnjeg slogana, došlo je do razvijanja spekulacija na desničarskim sajtovima i tviteru o „pravom“ značenju. Iako se može govoriti o napretku, važna uloga u informisanju i edukaciji javnosti i zalaganju za interes svih grđana i građanki još je daleko od ostvarene.

„Ovo je, možda, baš jedna od stvari koje dete ne bi trebalo da gleda – atmosfera sukoba i podeljenosti, opredeljenosti za LGBT ili religijske simbole. I naravno, postoje momenti koji, kao i na svakom Prajdu, prekoračuju granice pristojnog. Ipak, deca to ne vide tako kao mi odrasli. Za njih je sve to izgleda verovatno poput igrača u nekoj cirkusnoj predstavi.“

Izveštavanje Telegrafa može se okarakterisati kao implicitno širenje govora mržnje. Govoreći da se na Prajdu „prekoračuje granica pristojnog“ šalje se poruka da je to nemoralno mesto na kom deca ne treba da budu, a učesnici Prajda se dehumanizuju nazivajući se „igračima u nekoj cirkusnoj predstavi“. Samim tim, šalje se iskrivljena slika o LGBT+ zajednici koja može da podstakne neprijatna osećanja prema ovoj grupi.

Zbog načina na koji većina medija (ne) izveštava o LGBT+ zajednici i Paradi Ponosa čitaoci misle da se tu radi o uvažavanju „posebnih prava“. Zanemaruje se činjenica da pripadnici LGBT+ populacije ne mogu bez straha da se drže za ruke dok šetaju ulicom, da se poljube ili venčaju. Zanemaruje se činjenica da su im uskraćena osnovna ljudska prava.

Stavovi građana/ki reflektovani su u komentarima na društvenim medijima i online portlima, koji ostaju mesto gde se diskriminacija i otvoren govor mržnje mogu naći.

Ima i medija koji odgovorno i profesionalno izveštavaju o društvenim temama, pa i ovoj. Dajući prostora onima koji jesu deo zajednice da govore BBC na srpskom daje pozitivan primer izveštavanja.

Oni koji su diskriminisani u društvu, diskriminisani su i u medijima. Umesto da povlađuju čitaocima, mediji bi trebalo da se drže svoje obrazovne uloge i da građanima i građankama približe probleme i potrebe svih manjinskih grupa, pa tako i LGBT+ zajednice. Može se primetiti da je izveštavanje bolje nego ranijih godina, ali ima još mnogo prostora za napredak.

Autorka: Ivana Jovanović

Sharing is caring!