Pirati 21. veka – koliko u Srbiji vrednujemo kulturne industrije?
27. septembra 2021.
Koliko ste puta do sad ilegalno skinuli neki film sa interneta ili opušteno sebi prebacili pesmu na telefon? Pre dolaska Netflix-a, HBO Go-a i Spotify-a na naše prostore, verovatno i češće nego što biste priznali. Računajući da se mnogi i pored dostupnosti ovih streaming servisa time i dalje služe, pitanje je da li će Srbija ikada izgubiti titulu jedne od poslednjih oaza piraterije u svetu.
Prema skorašnjoj anketi koju smo radili, čak 62% mladih i dalje aktivno koristi Torrent, iako više od 80% njih zna da je takozvano gusarenje kažnjivo zakonom. Šta ovo govori o načinu na koji vrednujemo medije u našoj zemlji i da li postoji mogućnost da će se išta u skorije vreme promeniti?
Zakonski okvir i status quo
Ilegalno preuzimanje sadržaja u Srbiji kažnjivo je Krivičnom zakonom. Neovlašćeno korišćenje autorskog dela ili predmeta sklonog prava sankcionisano je zatvorskom kaznom. Koliko se ovo poštuje, međutim, izuzetno je diskutabilno, a sporova ovog tipa, za razliku od ostatka Evrope, a čak i ostatka Balkana, u našoj državi nema u velikom broju.
„Kada govorimo o pirateriji, kod nas se Zakon slabo primenjuje,“ rekao je advokat Predrag Marković. „U konkretnom slučaju odlučuje se o stepenu krivice, ali u samom postupku, uopšte ne mora da bude izrečena najteža kazna. Može se završiti i na uslovnoj osudi ako slučaj ikad i dođe do suda.“
Dok naše institucije nemaju želje da se obračunaju sa ovim problemom, u ostatku regiona situacija je znatno drugačija. Zemlje poput Mađarske, Rumunije, Bugarske i Hrvatske ozbiljnije se bave zaštitom intelektualne svojine, počev od slanja opomena građanima, pa sve do većih novčanih kazni.
„Kada neko ima stan ili automobil, svima je jasno da je to lična svojina,“ nastavlja Marković. „Intelektualna svojina je malo apstraktnija, a u Srbiji malo ko o tome vodi računa. Da smo se razvijali kao Švajcarska poslednjih dvesta godina, stanje bi bilo drugačije, ali naš društveni standard je takav kakav je.“
U prilog ovome govore i rezultati ankete. Najčešći odgovor na pitanje zašto koriste pirateriju, za većinu mladih bio je manjak sredstava kojima bi ispratili svoje potrebe za konzumiranjem kulture. Zbog nedostatka sprovođenja pravnih mera, većina ljudi pirateriju doživljava kao besplatn način dolaženja do sadržaja, a ne kao neku vrstu zločina.
„Piraterija nije samo pravni problem,“ dodaje Marković. „To je nedostatak svesti o tome da neko ko kreira određeni sadržaj, bilo da su to filmovi, knjige ili fotografije, na njega poseduje određena prava. To je nečija privatna svojina i za njeno korišćenje bi trebalo da se daje određena naknada.“
Ovo, doduše, nije kompletna slika. Sve do pre nekoliko godina unazad, najpopularnije platforme za gledanje serija i filmova, slušanje muzike ili čitanje elektronskih knjiga kod nas uopšte i nisu postojale. Logično je da je, primera radi, pre dolaska Spotify-a u Srbiju 2020. godine prosečna osoba bez razmišljanja skidala pesme sa YouTube-a kako bi ih slušala usput, kada i nije bilo druge opcije za kupovinu ili pretplatu.
Šta se, međutim, dogodilo kada su streaming servisi ušli na velika vrata? Na samom početku – ništa grandiozno, ali kao i sa većinom promena, tako je i ovoj bilo potrebno malo vremena kako bi urodila plodom. Danas preko 70% ispitanika kaže da su do sada u Srbiji koristili Netflix, HBO Go ili neku drugu platformu, a brojka će verovatno nastaviti da raste.
Problem neafirmisanih umetnika
Mada je piraterija najprisutnija u muzičkoj i filmskoj industriji, ozbiljnost njenih posledica velika je i na polju književnosti i vizuelnih umetnosti. Ne samo da je danas lako doći do bilo koje knjige ako znate za odgovarajuće sajtove ili Facebook grupe, nego se krađe intelektualne svojine dešavaju i na mnogo otvorenijim mestima.
„Od kada sam krenuo da se bavim pisanjem imao sam nekoliko situacija uzimanja mojih tekstova bez navođenja autora,“ rekao je pesnik Nenad Kostić, koji na svom blogu Pesnik bez poezije i pratećim društvenim mrežama aktivno postavlja svoja dela. „Proces autorizovanja prava na umetničku svojinu je i dug i prilično skup za mlade, neafirisane umetnike. Ono što sam ja uradio povodom toga jeste da sam napravio žig po kome će se prepoznati moji tekstovi i tako barem smanjiti korišćenje bez dovole autora.“
Poseban problem, dakle, imaju stvaraoci koji svoj rad promovišu na internetu i tako ga čine dostupnim bilo kome ko na njega naiđe. Kreiranje online platforme postaje mač sa dve oštrice, a zbog prirode virtuelnih prostora sankcionisanje i sprečavanje zloupotrebe praktično su nemogući.
„Piraterija ima svakako negativne posledice po mlade stvaraoce,“ nastavlja Kostić, „ ali i uopšteno stvaraoce svih dobi. Uzimanje bez dozvole onoga za šta se neko trudi, sedi, radi, ulaže svoju kreativnost i na kraju sebe – je za autore deprimirajuće i frustrirajuće.“
Ovakav odnos populacije prema kulturnim industrijama baziran je na dugogodišnjem manjku pristupa kreativnim sadržajima, te nije ni čudo što su uporno pronalaženi nezakoniti načini da se do njih dođe. Dok, s jedne strane, krizu piraterije u Srbiji lako možemo okarakterisati kao odraz nepoštovanja prema tuđem stvaralaštvu, ona suštinski pokazuje nešto drugo – potrebu za kulturom, zabavom i edukacijom u životnim uslovima koji to sistemski ne dozvoljavaju.
Jasno je da problem postoji i da rešenje ne leži u lagodnom korišćenju torenta kako bi se uslišile naše želje za uživanjem u kinematografiji, muzici i književnosti, ali je činjenica da je svest ljudi, a pre svega mladih, o važnosti ovih stvari i više nego velika. Iskoreniti pirateriju na Balkanu zasigurno nije lak poduhvat, ali je prvi korak ka tome stvaranje mogućnosti u kojima bez poteškoća legalno možemo doći do kulture. Bez nje, kao što smo i zaključili, svakako ne možemo.
Autorka: Olivera Mitić
Fotografija: AlexLMX / Shutterstock