Profesionalizam u uslovima neizvesnosti – kako je biti medijski radnik/ca na Kosovu i zašto mladima nisu privlačni mediji
29. april 2026.
Srpsko novinarstvo na Kosovu funkcioniše u tampon zoni između dva medijska i politička sistema, oslanjajući se na projektno finansiranje međunarodne zajednice. Koalicije organizacija za slobodu medija koje su nedavno posetile Prištinu zaključile su da Kosovo ima „pluralistički medijski pejzaž”, ali razlike u položaju medija na albanskom i srpskom jeziku ukazuju na njegovu polarizovanu stranu.
Uprkos svemu redakcije koje izveštavaju na srpskom jeziku uživaju veliko poverenje svoje publike, upravo zbog profesionalnosti i objektivnosti, što nije atribut koji bi neke redakcije mogle sebi pridodati.
Komentarišući ne tako zavidan položaj srpskih medija na Kosovu, novinar Medija centra Čaglavica Budimir Ničić, razjasnio je da su ovi mediji „primorani“ na objektivnost, jer nemaju dovoljno sredstava za plaćanje kazni poput tabloida u centralnoj Srbiji. Sa druge strane, on naglašava da svrha medija jeste objektivno informisanje, a ne propaganda.
Imajući u vidu činjenicu da srpskih medija na Kosovu ima oko 30 i da većina njih funkcioniše kroz projektno finansiranje nije ni čudno što je jedan od glavnih problema ovih redakcija finansijske priorde.
Način finansiranja u velikoj meri određuje funkcionisanje medija. On direktno utiče na broj zaposlenih, obim produkcije, teme koje obrađuju, pa i na opstanak redakcije. Za razliku od ostalih medija, srpske redakcije na Kosovu gotovo da nemaju održive komercijalne izvore prihoda, zbog čega su upućene na alternativne modele finansiranja.
Antrfile: Mediji sredstva za rad uglavno obezbeđuju putem oglašavanja ili pretplate, međutim, taj sistem ne funkcioniše kod manjih redakcija. Projektno finansiranje je jedini način pomoću kog mediji koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu mogu da opstanu. To u suštini znači da medij ne dobija stabilan, dugoročan budžet za svoj rad, već konkuriše za novac kroz konkretne projekte. Redakcija često funkcioniše od projekta do projekta. Kada se jedan završi, mora da traži sledeći, a u slučaju da ga ne dobije nastaje finansijska rupa.
„Od lokalnih i centralnih kosovskih institucija gotovo da nema novčane podrške. Potpuna je neizvestnost kod svih tih medija, a ono što većinu održava u životu je entuzijazam kod ljudi koji rade bez obzira da li imaju ili nemaju podršku. Sve su to male redakcije, gde jedan čovek radi mnogo stvari“, rekao je Ničić.
Još jedan od problema koji značajno otežava rad redakcija koje izveštavaju na srpskom jeziku je nedostatak ljudskih resursa. Jasno je da su ova dva problema uzročno povezana – nedovoljno finansija iziskuje smanjenje broja radnika. Međutim, to nije jedini razlog zbog kog je sve manje novinara i drugih medijskih radnika. Važno je ukazati na to da ne postoji nijedna visokoškolska ustanova na srpskom jeziku koja bi obrazovala medijske radnike na teritoriji Kosova. Samim tim je sve manje mladih ljudi koji su zaintersovani, ali i kompetentni za rad u medijima.
Da problem nedostatka kadrova nije samo posledica finansijske nesigurnosti, već i šireg sistemskog okvira, potvrđuje i glavna urednica Kosovo Sever portala Tatjana Lazarević.
„Ovaj posao više nije privlačan mladim Srbima na Kosovu. Politika podobnosti i sistemsko odlivanje kadrova ostavili su ozbiljne posledice. Jedni ostaju u sistemu koji ne zahteva dovoljno profesionalne odgovornosti, drugi odlaze u sredine koje nude više“, zaključila je Lazarević.
Ovakvi trendovi ne utiču samo na broj zaposlenih, već i na kvalitet sadržaja koji mediji mogu da ponude. Smanjenje stručnog kadra i manjak finansijskih sredstava stvaraju sužen prostor za istraživačko i analitičko novinarstvo.
Sloboda bez sigurnosti
Iako gorenavedeni problemi u velikoj meri otežavaju rad novinara u srpskim medijima na Kosovu, oni takođe proizvode i pozitivne rezultate. Ono što ovim medijima pomaže da izveštavaju objektivno i opravdaju poverenje publike je odustvo pritsaka.
U uslovima u kojima mediji funkcionišu između dva sistema i u velikoj meri zavise od međunarodnog finansiranja, prostor za direktne pritiske na uređivačku politiku može biti ograničen. Sagovornici istuču da upravo takav položaj omogućava veliki stepen profesionalne autonomije, što se potom reflektuje i na poverenje publike.
Urednica portala Kossev Tatjana Lazarević ukazala je na razliku između “zdravog” pritiska, koji obično dolazi od publike i ugrožavanja slobode medija. Ona kaže da novinar koji nije imao pritiske, a kaže za sebe da je nezavisan i slobodan, treba da se zapita šta nije u redu.
„Postoji jasna razlika između pritiska kao reakcije javnosti i pritiska kao pokušaja kontrole. ‘Zdrav’ pritisak dolazi od publike, sagovornika, pa i institucija – kada vas kritikom ili insistiranjem teraju da budete detaljniji, istrajniji, precizniji i odgovorniji. To je deo novinarstva. Granica se prelazi onog trenutka kada pritisak postane uslovljavanje – kada se od vas očekuje da nešto ne objavite, da ublažite ili promenite činjenice, ili kada se uvode mehanizmi zastrašivanja. Tada to više nije korektiv, već direktan udar na slobodu medija“, kazala je Lazarević.
Nadovezujući se na odsustvo pritiska, Budimir Ničić je ukazao na poteškoće koje onemogućavaju fer i potpuno informisanje građana. Reč je o nedovoljnom poznavanju jezika, ali i, kako on kaže, kršenju zakona pri slanju zvaničnih saopštenja. Naime, na Kosovu je zakonom propisan princip trojezičnosti, pa bi zbog toga sva zvanična saopštenja institucija trebalo da budu prevedena sa albanskog na srpski i engleski jezik. Međutim, situacija nije takva.
Takođe, Ničić se osvrnuo na činjenicu da je policija pre nekoliko godina procenila da je novinarstvo profesija visokog rizika. Podsetio je i na nerazjašnjena ubistva novinara koja su se desila u periodu od 1998. do 2005. godine.
„Kosovo je jedino mesto u Evropi sa toliko velikim brojem nerasvetljenih ubistava novinara. Čak 17 u periodu od 1998. do 2005. godine, od kojih su sedam Srba i sedam Albanaca i još troje međunarodnih novinara. Nijedan slučaj od tih 17 nije rasvetljen. Još uvek se traga za petoro novinara“, istakao je Ničić.
Iako ne postoje “formalni pritisci” čiji bi rezultat bila cenzura, očigledno je da se novinari suočavaju sa nizom strukturnih i bezbednosnih izazova. Takvi uslovi ne utiču nužno na uređivačku politiku na vidljiv način, ali značajno oblikuju granice unutar kojih mediji funkcionišu.
U ovakvim okolnostima budućnost srpskih medija na Kosovu nije moguće okarakterisati ni kao pozitivnu, ni kao negativnu. Najpreciznije bi bilo reći da je budućnost neizvesna. Uprkos svim
problemima sa kojima se suočavaju ove redakcije, potreba za njima ne opada. U društvu koje funkcioniše između dva sitema u konstantnoj strepnji i iščekivanju potrebni su mediji koji će kritički analizirati realnost i interpretirati je publici na objektivan način.
Međutim, ne zavisi sve samo od medija. Sudbina srpskih medija na Kosovu neraskidivo je povezana sa položajem zajednice kojoj se obraćaju. Zato se budućnost ovih medija ne može posmatrati odvojeno od društvenih i političkih okolnosti u kojima su i nastali.
Autorka: Jovana Miladinović
Rad Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije EU – Europe ASAP“.