Program „Moja prva plata“ ili kako smo legalizovali radnu eksploataciju mladih

Program „Moja prva plata“ ili kako smo legalizovali radnu eksploataciju mladih

Poslednjih nedelja aktivno se govori o programu koji finansira Vlada Srbije „Moja prva plata“, a koji ima za cilj pružanje prakse mladima ne samo sa završenim fakultetom već i onima sa završenom srednjom školom. U zemlji koju svake godine veliki broj mladih napusti i gde se stalan posao smatra privilegijom, sintagma „radna mesta za mlade“, koja neizostavno prati program „Moja prva plata“, i više je nego dovoljna da se ovakav potez Nacionalne službe za zapošljavanje bespogovorno oceni kao još jedna dobro osmišljena strategija za pružanje pomoći svršenim studentima i srednjoškolcima. Međutim, da li je „cena“ koju mladi bez iskustva plaćaju srazmerna koristi koju im sticanje tog istog iskustva donosi?

S obzirom na to da mladi predstavljaju značajan potencijal jednog društva, svaka mera usmerena ka poboljšavanju njihovog socio-ekonomskog položaja zavređuje posebnu pažnju medija. Želeći da istaknu brigu države o mladima, mediji često svesno manipulišu jezikom, iznoseći samo one informacije koje pomažu stvaranju željene slike kod javnog mnjenja, dok ostali detalji koji potencijalno narušavaju pomenutu sliku bivaju ili izostavljeni ili tek uzgred spomenuti. U Uredbi objavljenoj u Službenom glasniku br. 107/2020 naznačeno je da novčana nadknada za srednjoškolce zaposlene u okviru programa „Moja prva plata“ iznosi 20.000, dok će svršeni studenti dobijati 24.000 dinara. Takođe, u Uredbi se ističe da „poslodavac može korisniku Programa isplatiti dodatna sredstva“, međutim, poslodavac se ničim ne obavezuje na pružanje takve „dodatne“ zarade. Na taj način mladima koji se prijave za pomenuti program garantuje se samo zarada iz Uredbe, koja je ispod granice zakonom regulisane minimalne cene rada (155 dinara po satu). Stoga ne možemo a da se ne zapitamo u kojoj meri je ovakva zarada odgovarajuća za osmočasovno radno vreme i na koji način ona može pokriti osnovne životne troškove mladog čoveka. I zašto se profesionalno neiskustvo kod mladih kažnjava „simboličnim“ zaradama, kao da su oni sami krivi što na većini fakulteta praksa već decenijama unazad svesno izostaje?

Izvor: Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih

Ipak, da bismo uopšte mogli govoriti o (ne)adekvatno plaćenom radu, moramo dobro poznavati Zakon o radu, biti svesni kršenja radnih prava, a samim tim i radne eksploatacije koja se javlja kao njihova logična posledica. Iako se radna eksploatacija u svesti mladih pre svega definiše kao prisilan rad, postoje brojni drugi oblici nepoštovanja radnih prava koji, usled neinformisanosti zaposlenih, ostaju neprepoznati kao takvi. Upravo iz tog razloga, organizacija ASTRA je realizovala kampanju „Radna eksploatacija je stvarna“ i u istoimenom blogu jasno definisala sve oblike radne eksploatacije, ukazujući, između ostalog, na rad van radnog odnosa kao plodno „tlo“ za iskorišćavanje zaposlenih i kršenje njihovih prava. Odsustvo „dostojanstvenog rada“, koji podrazumeva prilike za produktivan rad, bezbednost na radu, ali i pristojnu zaradu, takođe predstavlja vid radne eksploatacije. Naime, sve veći broj mladih stiče iskustvo radeći bez ugovora o radu ili zaključuje ugovore o privremenim i povremenim poslovima, koji mladim zaposlenima ne garantuju nikakvu zaštitu. Na taj način, oni bivaju lišeni minimalne zarade, dnevnog i nedeljnog odmora, a za svoj prekovremeni rad ne dobijaju nikakvu naknadu. Iako program „Moja prva plata“ podrazumeva sklapanje ugovora između Nacionalne službe za zapošljavanje, poslodavca i korisnika Programa, ostaje nejasno u kojoj meri se pomenutim ugovorom štite prava korisnika Programa, pogotovo ako imamo u vidu činjenicu da taj isti ugovor mladim zaposlenima ne garantuje ni minimalnu zakonski regulisanu zaradu.

Prema izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije o položaj i potrebe, jednu petinu nezaposlenih čine upravo mladi, od kojih je čak 90,3% kao najvažniju stvar prilikom zaposlenja navelo zaradu, dok se na drugom mestu nalazi mogućnost za napredovanje (78,2%). Zarada koja je, prema mišljenju većine, dovoljna za pristojan život je 65.000-80.000 (34% ispitanika), što je daleko više od one koja se nudi programom „Moja prva plata“.

Mladi bi trebalo da budu posebno obazrivi prilikom konkurisanja za radna mesta, pre svega adekvatno informisani o pravima koja im zakonski sleduju jer će tako moći da izbegnu svaku vrstu radne eksploatacije, koja je vrlo često vešto prikrivena. Broj radnih mesta (kvantitet) nikako ne bi smeo da bude glavno sredstvo za privlačenje kandidata za zaposlenje, već kvalitet uslova koje ta radna mesta obezbeđuju. Tako da, pre nego sa ushićenjem dočekamo svako otvaranje novih radnih mesta, treba da se zapitamo u kojoj meri ona zaista odgovaraju na potrebe mladih zaposlenih i da li su trud i vreme koji se ulažu u izvršavanje tog posla srazmerni koristi (ne samo novčanoj već i profesionalnoj) koju on nudi. Jedino tako će mladi moći da dobiju mesto u društvu koje zaista i zaslužuju, a koje ne podrazumeva samo puko angažovanje već i da ono bude cenjeno, adekvatno plaćeno i da omogućava profesionalni napredak.

Autorka: Dijana Milićević

Sharing is caring!