Šta internet želi da mislim o svom telu?
13. oktobra 2021.
Ustajem i idem po telefon. Kad odgovorim na sve poruke na svim mrežama i vidim šta ima novo, pre nego što upadnem u onaj limbo gubljenja vremena u kojem na Instagramu pola sata gledam kako se pravi torta ili domaća maska za lice, dese se dve stvari. Prvo me na Fejsbuku saleti ponuda za čaj za mršavljenje, a posle mi neka influenserka kaže kako treba da volim svoje nesavršenosti.
To su već dve kontradiktorne poruke koje sam dobila ovog jutra, a nema ni devet sati. Ako ostanem tu još malo i ako krenem da obraćam pažnju, ne znam ni da li bih mogla da ih prebrojim. Da li je onda čudno što, između reklame za Wolt, sponzorisane objave o trakama za izbeljivanje zuba i vitaminima za kosu, ne znam kako da se osećam kad u ogledalu vidim svoj odraz?
Čini se kao da me svaki korak koji načinim na internetu usmerava ka tome da razmišljam o svom telu. Međutim, šta ja na kraju uopšte mislim? Ako završim u kutku fitnes gurua, mislim kako nisam dovoljno mršava. Ako odem na stranicu #bodypositivity pobornika, osećam se loše jer ne volim svoje strije (a izgleda da bi trebalo). Ako vršljam po profilima običnih ljudi, osećam se uznemireno kad vidim da koriste aplikacije za virtuelno šminkanje, a ako odem na nalog nekog poznatog, osećam se još uznemirenije jer onu skuplju i bolju foto montažu ne mogu ni da primetim, pa naivno mislim da je nema.
Za svaki moj kompleks postoji bezbroj objava koje ga potvrđuju, ruku pod ruku sa onima u kojima žele da mi prodaju proizvode kojima možda mogu da ga uklonim. Očigledno je da niko ovde ne želi da zapravo prevaziđem svoje nesigurnosti jer, ako bi se to i desilo, ko bi ih onda eksploatisao?
Spas, prividno, živi na profilima aktivista/kinja koji se bore za ljubav prema sopstvenom telu. Tamo ima dosta stvari, svaka od njih upakovana u neku verziju parole da je fizički deo nas ono što treba da bude najmanje bitno. Ali šta ako nije? Čak ni njima?
Kažu: „Sva tela su lepa.“
Kažu: „Tvoje telo nije bitno.“
Kažu: „Jedi šta želiš, to je self care.“
Kažu: „Ako želiš da smršaš, znači da ne prihvataš sebe takva kakva si.“
A kakva sam to? Tačan odgovor ne postoji, barem ne za mene. Ne mogu da ga nađem, jer me okružuju ideali lepote koje nikada neću dostići i grupe ljudi koje mi govore da je loše što uopšte i želim da probam. Na internetu kao da ne postoji sredina.
Ako ne izgledam na određeni način moram biti ili nesrećna ili potpuno zadovoljna time. A, na kraju krajeva, za negativne emocije ne postoji virtuelni prostor. Jedino što je dozvoljeno jeste biti pozitivan, čak i onda kada se čini da ta pozitivnost toksično potiskuje sve oksimorone koji su nam nametnuti da osećamo.
Ne mogu da izaberem manje od dva zla, jer ne znam koje je to od njih. Jedino što zasigurno znam jeste da nešto na meni ne valja, bilo to moje lice, moj stomak ili moje misli. Šta god radila i koliko god se menjala, biće delova koji i dalje neće biti u redu, koji će na drugima uvek biti bolji i koje neću moći da zavolim koliko god puta videla da stranci na internetu tvrde da je njima pošlo za rukom.
Dubioza traje i ostaje mi samo da se pitam da li postoji telesna neutralnost i gde mogu da je nađem. Možda u sebi, u onoj verziji koja nije povodljiva i ne vršlja previše po tuđim profilima. Možda u onim momentima u kojima pustim sebe da se osećam dobro jer postojim, jer je zapravo lepo što me uopšte i ima, što zauzimam prostor u ovom svetu, koliki god on bio. Onamo gde sebi dozvoljavam da budem tužna kad treba i prekidam kad ne treba, slušam svoje potrebe i ne dajem internetu da mi kaže šta da mislim o svom telu.
A možda, ako je težak dan, samo tamo gde nema dometa.
Autorka: Olivera Mitić
Fotografija: Mary Long / Shutterstock