Teci, teci Ibar vodo: O najavi manipulacije rečnog toka i redovnom toku medijskih manipulacija
19. avgust 2026.
„Imamo različite razloge za promenu vodotoka Ibra, pa ćemo da vidimo šta će da rade Albanci i kako će da se ponašaju.” Ovo je početkom meseca izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a nakon kritika koje su stigle iz Prištine i Evrope, dodao da su to ranije tražile i lokalne institucije i organizacije iz Novog Pazara zbog izgradnje male hidroelektrane kod Ribarića.
Građevinski inženjer Jovan Despotović za Vreme ovu ideju opisao je kao „nezamisliv inženjerski poduhvat” i „besmislicu u hidrotehničkom ili vodoprivrednom smislu”.
Ipak, struka u ovoj oblasti nije neophodna da shvatiš da ovo ne pije vodu.
Ibar izvire na Hajli i u Moravu se uliva kod Kraljeva, a oko njega žive Srbi, Crnogorci, Albanci i drugi narodi. Promena vodotoka imala bi posledice po energetiku, životnu sredinu i živote svih ljudi koji žive nizvodno, bez obzira na etničku pripadnost.
Kako je došlo do ovoga?
Branom na Ibru nastalo je jezero Gazivode gde je izgrađena i hidroelektrana. Ovaj sistem ključan je za snabdevanje strujom i vodom na Kosovu, a upravljanje jezerom sporna je tačka pregovora Beograda i Prištine.
Krajem juna kosovske institucije započele su rušenje vikendica i drugih objekata na obali jezera, tvrdeći da su nelegalno izgrađeni na zemljištu kojim upravlja kosovsko javno preduzeće Ibar-Lepenac.
Vlasnici, uglavnom Srbi, tvrde da njihova imovinska prava nisu razjašnjena, da su zakup zemljišta plaćali javnom preduzeću Srbija Šume i da su sudski procesi i dalje u toku. Rušenje je nastavljeno uz asistenciju policije, uprkos pozivima međunarodne zajednice da se postupak preispita.
Kancelarija za Kosovo i Metohiju u saopštenju ovo je nazvala “aktom bezakonja i terora Aljbina Kurtija“ i to “s ciljem odmazde nad Srbima”, a sličan narativ bez izveštavanja o svim aspektima slučaja videli smo i u režimskim medijima.
Puna slika događaja, uz kontekst, priče vlasnika i perspektive drugih relevantnih aktera mogla se videti samo u nekolicini nezavisnih medija. Informer je, i ovaj slučaj, prikazao kroz senzacionalističke naslove, a ni drugi režimski mediji nisu doveli u pitanje odgovornost srpskih institucija.
Još malo nizvodno na Ibru nalazi se most koji bi trebalo da spaja južni deo Mitrovice gde većinski žive Albanci i severni deo gde većinu čine Srbi. Ipak, ovaj most godinama je simbol podela, a na njemu su od 1999. godine sve do 10. avgusta ove godine, stajale jedinice KFOR-a, međunarodnih bezbednosnih snaga pod vođstvom NATO-a.
KFOR se povukao uz obrazloženje da je došlo do “poboljšanja bezbednosne situacije”, a njihovu ulogu trebalo bi da preuzme Kosovska policija, u koju srpska zajednica nema mnogo povorenja. Već sutradan u javnost je izašlo svedočenje čoveka iz Zubinog Potoka o fizičkom zlostavljanju koje je pretrpeo od Kosovske policije.
Povlačenje KFOR-a sa mosta svakako je velika promena i značajan događaj, međutim ova situacija nije dobila toliko medijske pažnje.
Mali broj medija odgovorno je i profesionalno izvestio o situaciji i pružio prostor za dijalog o potencijalnom bezbednosnom riziku za srpsku zajednicu severno od Ibra.
I kada su izveštavali o tome, naslovi u režimskim medijama ponovo su bili senzacionalistički, dodatno huškajući na podele i sukobe.
Ovi mediji ponovo su birali jezik koji proizvodi bes i strah: „teror“, „progon“, „istrebljivanje“, „nova eskalacija“. U prvi plan stavljane su izjave političara i etnički sukob, dok su pitanja imovine, bezbednosti, odgovornosti institucija i mogućih rešenja ostajala u drugom planu.
Tako se grade narativi gde je najvažnije ko je „naš“, a ko „njihov“, a ne ko je odgovoran, šta se zaista dogodilo i kako bi situacija mogla da se reši.
Zato je dok (ponekad samo) ovakvi naslovi stižu do tebe važno da se zapitaš:
- Da li vidim celu sliku situacije?
- Čiji glas ne čujem?
- Ko je pozvan na odgovornost, a ko nije?
- Da li me ova priča informiše ili samo dodatno ljuti?