Telesna dismorfija: Ogledalo iskrivljene stvarnosti
29. maj 2025.
Skrolujem TikTok već dva sata – otkako sam se probudila. Ovo mi ranije nije bila jutarnja rutina, ili bar volim da verujem da nije. Već dobrih 35 minuta lažem sebe da ću ustati jer znam koliko mi se obaveza nagomilalo u poslednjih par dana. Ignorišem tu činjenicu i nastavljam da listam telefon, samo što sam sada prešla na Instagram. Gledam storije. Pet devojaka, minimum, je već podelilo pratiocima da su jutros započele dan sa treningom i zdravim obrokom. Na njihovim profilima je niz fotografija. Na svakom snimku slatko se smeškaju, pokazujući ravne zube, savršeno uvijenu kosu – kao iz reklama. Nos – ravan, onakav kakav bih želela da imam, a lice čisto, bez traga šminke (ili mi se bar tako čini). Imaju dugačke noge, kao prave manekenke, a telo poput onog čuvenog peščanog sata o kojem svi neprestano pričaju. Skoro da su proputovale ceo svet. Imaju vezu iz snova – zaključujem to po ogromnim buketima koje dobijaju svakog meseca. Studiraju na privatnim fakultetima, treniraju, a uz sve to stižu i da popiju fensi latte, sa savršeno nacrtanim srcem u peni sa drugaricama. A ja – jurim između obaveza. Neke od njih su samo godinu dana starije od mene. Kroz glavu mi prolazi misao: zašto to nisam ja?
Provodim još dobar deo dana zavirujući u tuđe živote, pitajući se gde sam ja u toj priči.
Ustajem i suočavam se sa svojim odrazom u ogledalu. Pogled mi klizi preko lica koje poznajem ceo život. Danas deluje strano. Obrazi koji su mi pre nekoliko godina bili simpatični, u svetu u kojem se ističu izoštrene linije lica i savršene proporcije, osećam se kao da moj oblik ne može da se poredi sa prelepim devojkama čije slike mi stalno izlaze. Nos mi izgleda šire nego što ga pamtim, kao da zauzima pola mog lica. Ni ostatak tela mi nije baš skladan: struk nije dovoljno uzak, a noge nisu dovoljno duge. Sebi pomalo izgledam debelo. Možda bih trebala da krenem u teretanu?
Telefon je u ruci, palim kameru i pritiskam dugme nekoliko puta da bih napravila slike. Zatičem se kako listam galeriju punu neuspelih slika. Nijedna nije dovoljno estetična da bi se uklopila u savršen svet koji mi Instagram predstavlja. Bubuljica koja mi je baš danas izašla na nosu ne prestaje da viri, čak i nakon nanošenja korektora. Odlučim da iskoristim Snapchat filter koji tvrdi da je „napravljen za moje lice”. I zaista, čini se da popravlja stvar, lice izgleda glađe, a moje nesigurnosti su manje vidljive. Sad je bolje. Ali to i dalje nije dovoljno. Posle gomile fotki, biram onu koja mi se donekle dopada, a onda kreće sređivanje: ispravljam osvetljenje, ublažavam senke, povećam kontrast. Ten kože činim malo tamnijim, oči krupnijima i izraženijima. Iphone je napokon dodao funkciju „Remove Subject” koja mi omogućava da uklonim luster sa slike koji nije dovoljno estetičan. Na kraju dodajem filtere. Kada sve ovo završim na ekranu vidim nekoga ko mi je poznat, ali to nisam ja. Objavljujem sliku i nervozno proveravam telefon svaki minut u iščekivanju obaveštenja da je neko lajkovao objavu. Nakon nekog vremena stižu lajkovi zbog kojih se osećam nagrađeno. Komentari kao što su „savršena si”, „najlepša” , „😍😍😍” mi daju osećaj da na trenutak postajem deo te savršene slike koju svi žele da vide, sliku bez nepravilnosti.
Ali na kraju, kada se ekran ugasi, lajkovi se stišaju, ostajem sama. Sama u četiri zida. Sa svim svojim nedostacima koje pokušavam da izlečim skrivajući se iza maske koju stavljam na lice. Ovo je bezizlazan krug u kojem sam se odavno zaglavila. Pokušavam da budem neko ko nisam, dok istovremeno gubim sebe koju zapravo jesam. Jureći nametnute standarde lepote i potvrdu ljudi sa kojima sam maltene progovorila tri reči, zaboravila sam sebe. Sebe, koja je jednako volela svoje vrline i mane, sebe koja je prigrlila svoju ranjivost, sebe koja je dopustila da ne bude savršena, već svoja.
Ovo je Jelena.* Van svoje sobe Jelena uvek izgleda sređeno, doterana sa pažljivo biranom šminkom i odećom. Ali, ono što se krije iza svakog njenog izlaska iz kuće jesu sati spremanja i pokušaji da sakrije ono što ona vidi kao svoje nedostatke. Ponekad nesvesno dodiruje ili trlja deo tela koji je muči, koristi šminku da sakrije ten koji joj smeta, oblači garderobu koja pokriva „problematične” delove tela i na društvenim mrežama koristi filtere kako bi se što više približila slici sebe koju ima u glavi. Jelena stalno poredi pojedine delove svog tela sa tuđim i gotovo uvek zaključuje da izgleda ružno. To samo dodatno pojačava njenu nesigurnost. Često proverava svoj izgled u ogledalu, traži potvrdu od drugih da izgleda u redu, a u isto vreme pokušava da ih uveri u suprotno. Iznutra sve to ostavlja trag: Jelena je preplavljena osećajem stida i neadekvatnosti.
Koliko puta ste koristili filter i pomislili da bi voleli da zaista tako izgledate? Da li vas je gledanje tuđeg profila i silka onlajn učinilo anksioznom? Da li ste ikada proveli sate pokušavajući da napravite „savršenu” sliku? Svaka osoba s vremena na vreme želi da menja nešto na sebi i to je potpuno normalno. Međutim, kada takva osećanja počinju da dominiraju njihovim životima, kada ih nerealni standardi lepote, pritisak društva i upoređivanje sa drugima teraju da stalno razmišljaju o minimalnim ili nepostojećim manama i kadato ih čini toliko nesrećnim da ne mogu da skoncentrišu na svakodnenve obaveze, moguće je da se kod njih razvija telesna dismorfija.
Telesna dismorfija je bolest koji pogađa sve: mlađe i starije osobe, muškarce i žene, mršave ili punije, mišićave, osobe prosečnog izgleda… Specijalistkinja psihijatrije dr Marija Ðurović u intervjuu za Velike priče, autorke Nikoline Ilić objašnjava:
„Osobe (pogođene telesnom dismorfijom prim. aut.) su toliko nezadovoljne i nesrećne zbog svog izgleda, pa te misli vezane za neadekvatnost delova tela okupiraju veliki deo njihovog vremena. Najčešće se radi o delovima lica ili celom licu – recimo o očima, obrvama, nosu, kosi. Ređe su u pitanju neki drugi delovi tela, ali i oni su u igri kod ove bolesti, tako da praktično svaki deo tela može da bude predmet preokupacije u nekom trenutku i može se menjati. Ono što karakteriše ove osobe je osećaj očajanja.”
Kako objašnjava dr Đurović, telesna dismorfija utiče na način na koji te osobe doživljavaju stvarnost:
„Za njih, ogledalo postaje refleksija iskrivljene stvarnosti, gde se njihove mane, često neznatne ili nepostojeće, neprestano uvećavaju.”
Javlja se nesigurnost i strah od toga šta će drugi reći ili pomisliti, i tako, poput začaranog kruga, nesigurnost hrani očaj, i obrnuto. Neki počnu da se povlače iz društva jer ih brine da će biti ismejani ili osuđivani zbog izgleda, izbegavaju kontakt očima a nekima postane toliko teško da se trude da budu neprimetni ili, jednostavno, prestanu da izlaze iz kuće.
Posledice telesne dismorfije
Važno je da znate da telesna dismorfija može ozbiljno da utiče na mentalno zdravlje, odnose sa ljudima, kao i da otežava učenje, odlazak u školu, druženje i druge društvene aktivnosti. Ustajanja ujutru postaju muka, kao i koncentracija na času, a fotografisanja i šetanja kroz grad izazivaju anksioznost. Osobe koje pate od telesne dismorfije često su previše osećajne i krhke, u njihovom pogledu se može primetiti tuga i ponekad smanjuju kontakt sa prijateljima i porodicom. Sama pomisao na izlazak među ljude može kod njih izazvati talas straha, ubrzano kucanje srca, težinu u stomaku, gubitak daha, znojenje ruku, drhtavicu i želju da se što pre vrate u zonu konfora, gde se osećaju bezbedno. One vode tihe, unutrašnje bitke sa svojim mislima koje ih izjedaju iznutra, a ponekad razviju poremećaj u ishrani, poput anoreksije i bulimije. Kako bi se osećale bolje, neke su spremne da se izgladnjuju, a sebe vide manje vrednijima ako pojedu više nego što su planirali, pa se iscrpljuju vežbanjem. Njihovo nezadovoljstvo je toliko da približno 27-76%, traži rešenje u estetskim korekcijama ali im one najčešće donose tek kratkotrajno olakšanje. Nakon jedne korekcije, često žele jos, da bi ispravili sve svoje mane. U težim slučajevima, telesna dismorfija može dovesti do samopovređivanja ili suicidalnih misli zbog osećaja bezizlaznosti. Rizik od samoubistva je izuzetno visok – podaci pokazuju da oko 24% – 28% osoba sa telesnom dismorfijom pokuša da okonča svoj život.
Uzroci telesne dismorfije nisu potpuno poznati, a smatra se da je ona rezultat više faktora – od stava prema telu deteta koje roditelji imaju, naročito ako ga kritikuju zbog izgleda, do trauma iz detinjstva. Nisko samopouzdanje vezano za stalno poređenje sa drugima, strah od odbacivanja, ali i genetske predispozicije takođe utiču na razvoj telesne dismorfije. Ova bolest pogađa sve, ali najčešće mlade u pubertetu, između 12. i 17. godine, kada su najosetljiviji. Čini se da da smo još od malena, a naročito tokom tog perioda života bombardovani porukama koje nameću nestvarna očekivanja i doprinose tom začarnom krugu.
Barbi efekat?
Kao svaka mala devojčica obožavala sam lutke. U mojoj kolekciji imala sam razne – od Bratz do Monster High lutki, ali prva lutka koju sam dobila bila je Barbi. Otvarala sam ružičastu šljokičastu kutiju sa tolikim uzbuđenjem, pažljivo razgledajući lutku koja je uskoro postala mali deo sveta koji sam gradila. U očima jedne devojčice Barbi je bila savršena. Svaka od njih imala je vitko telo, duge noge, uzak struk, sa savršeno oblikovanim licem i plavom kosom. Dok sam se igrala sa sestrama, naš smeh je odzvanjao kroz sobe. Svaka od nas je birala koja je lutka, maštajući da postane baš ta Barbi kad poraste. Naša mašta nije imala granica. U ovom svetu sve je bilo moguće: moje su lutke bile princeze, doktorke, manekenke, vozile su kabriolete, imale kuće sa bazenom i nikada im ništa nije nedostajalo. Skupljanje lutaka bilo je više od hobija, to je bilo mesto gde sam mogla da budem sve sto želim. I znam da nisam jedina. Zato sam – kada sam prvi put čula za Barbi efekat – shvatila koliko taj plastičan, savršen svet iz našeg detinjstva može da utiče na to kako danas vidimo sebe i druge.
Barbi efekat je odavno prepoznat, ali njegov negativan uticaj je i danas prisutan – tolika je snaga ideala koje nameće. Prepoznatljiva lutka koju je kompanija Mattel predstavila 1959. godine, postala je mnogo vise od igračke za devojčice, uključujući i mene. Iako se često posmatra kao ikona stila, istraživanja pokazuju da njen uticaj seže dublje: igrajući se sa Barbi, devojčice zaista misle da treba da izgledaju poput nje, i to žele iako je to je u stvarnom svetu nemoguće.
Da je Barbi prava osoba njene proporcije bi bile fizički nemoguće, pri tom ne mislim na stajanje na prstima sve vreme, već na obim struka, glave, dužinu nogu. Barbi izgled dostižan samo kroz filtere i manipulaciju fotografijama. Osobe koje žele da postignu takav izgled u stvarnom životu u stanju su da ozbiljno naruše svoje zdravlje i da potroše ogromne količine novca.
Kako digitalni svet oblikuje naša tela?
Pre nego što dođemo do uticaja interneta i društvenih mreža na način na koji doživljavamo sebe, važno je napomenuti da pritisak pre svega počinje u stvarnom životu – u učionici, na školskom odmoru, u druženju sa prijateljima, razgovoru sa porodicom. Dovoljna je jedna rečenica, komentar vršnjaka, zadirkivanje, prevelika očekivanja nastavnika ili roditelja, da se osoba zapita da li je dovoljno lepa, dobra, prihvaćena, da li se uklapa u standarde koji se nameću.
U današnjem svetu, telesna dismorfija postaje sve veći problem, posebno zbog uticaja društvenih mreža. Živimo u vremenu kada nam je sve na klik i imamo pristup velikom broju informacija. Međutim, baš ta dostupnost stvara izazove – od filter babl efekta zasnovog na algoritmima koji čini da nam društvene mreže prikazuju uglavnom koje potvrđuju naše stavove, što može biti pogubno za one koji su pogođeni telesnom dismorfijom, do highlight kultura, kada ljudi objavljuju samo najbolje delove svog dana ili dezinformacija poput „čudesnih” dijeta koje obećavaju mršavljenje za 3 dana.
Nekako smo dozvolili da društvene mreže diktiraju kako treba da izgledamo, da se oblačimo, koje vrednosti treba da gajimo. Sadržaje često prihvatamo bez razmišljanja, a standarde lepote nekritički, pa njima težimo i ne razaznajemo šta je stvarno, a šta je filtrirano. Kada se povežemo sa ovim slikama i sadržajima i počnemo da ih upoređujemo sa sopstvenim izgledom, skoro sigurno gubimo. Lako možemo razviti negativnu sliku o sebi, nametnuti očekivanja kako bismo se približili idealu koji nije stvaran i polako sami sebe uvesti u telesnu dismorfiju.
Ne, ovo nije ženski problem
Iako su žene te koje se suočavaju sa velikim pritiscima kada je u pitanju izgled, ni muškarci nisu izuzetak. Smatra se da muškarci vrlo retko otvoreno govore o svojim nesigurnostima uključujući i one u vezi sa izgledom, društvenim očekivanjima itd. Društvo i dalje često promoviše idealnu sliku muškarca koji fizički snažan, emocionalno suzdržan, često hladan a uvek samouveren. Pokazivanje slabosti nije u skladu s tradicionalnim pojmom “muškosti” zbog čega se mnogi muškarci i dečaci ne usuđuju da govore o svojim problemima.
Ovo je Stefan.* Na prvi pogled deluje zadovoljno i sa puno samopouzdanja. Ali istina je da je previše zabrinut zbog stasa, snage i oblika svog tela. Iako izgleda snažno i mišićavo, on sebe doživljava kao sitnog, slabog, premršavog i nedovoljno mišićavog. Zbog toga opsesivno vežba, provodi sate u teretani, nikada ne propušta trening i ignoriše umor i iscrpljenost. Ono što ljudi ne vide je da on to ne radi iz zadovoljstva, već iz straha. Nekad koristi i steroide i razne dodatke ishrani, samo da bi što pre povećao mišićnu masu. Taj pritisak da mora da izgleda muževno prati ga od detinjstva. Još kao dečak, suočavao se s idealima o tome kako bi pravo muško telo trebalo da izgleda. Sve to ga je sa vremenom oblikovalo u nekoga ko neprestano sumnja u sebe.
Stefan najverovatnije boluje od jednog od najčešćeg oblika telesne dismorfije u našem području – mišićne dismorfije.
Mišićna dismorfija se najčešće javlja kod muškaraca, a posebno kod onih koji se bave bodibildingom. Istraživanje koje su radili Pope i saradnici 1998. godine pokazalo je da su popularne muške igračke tokom 30 godina postajale sve mišićavije. Kao i kada je u pitanju Barbi, one su se poklopile sa idealima muškog tela, što je i povećalo pritisak na dečake. Ta očekivanja ne prestaju kada dečak odraste – on prelazi sa igračaka na praćenje slavnih ličnosti. Dok su simboli muškosti osamdesetih bili glumci poput Berta Rejndoldsa ili Toma Seleka, danas je Giga Čad (Giga Chad) idol mnogih muškaraca. Ali da li ste znali ko je zapravo Giga Čad? Možda ste mislili da je to stvaran čovek, savršen, s savršenim crtama lica. Međutim, ironija je u tome da Giga Čad nije osoba koju možete sresti na ulici – on zapravo nikada nije ni postajao. On je internet mit, digitalni ideal.
Njegova priča je počela kada je Krista Sudmalis, fotografkinja pokrenula umetnički projekat – fotkajući fotomodele i bodibildere uz korišćenje fotošopa, htela je da dođe savršenog muškarca: tako je nepostojeći čovek postao standard „muškosti”.
Važnost osvešćivanja
Pre nego što su nastali filteri koji nam omogućavaju da promenimo svoj izgled, filteri su se koristili za zabavu, poput onih koji su dodavali pseće uši, ogromne naočare ili neku smešnu grimasu. Tada bilo očigledno da je za manipulaciju korišćen softver. Danas su filteri postali toliko realistični da često ne možemo da razaznamo da li neko zaista izgleda kao na slici, ili koristi filtere. Različite aplikacije koje nam omogućavaju da menjamo svoj digitalni izgled – da suzimo svoj nos, pobelimo zube, zatežemo kožu ili smanjimo struk – su dostupne svim uzrastima. To znači da mnogi ljudi na društvenim mrežama postavljaju slike koje nisu stvarne, ali deluju kao da jesu. Kada sam gledala ta savršena lica i tela osećala sam se nesigurno, potpuno potiskujći činjenicu da su te slike možda menjane. To je nešto što možda ide dublje od samog razumevanja, kao da mi je lakše bilo verovati u idealizovanu verziju života, nego prihvatiti stvarnost.
Video Tik-tokerke Holly Cockerill koja je uporedila svoje savršene selfije sa svojim stvarnim slikama otvorio mi je oči. Ona je bila ta koja je pomogla mnogima da osveste realnost digitalnih manipulacija. Sa milionima pregleda, njena objava nije bila tek još jedan video – bila je poziv na buđenje. Njena hrabrost da pokaže nefiltriranu realnost inspirisala je mnoge da prihvate sebe, ojačaju i krenu dalje.
Zato sledeći put, kada poželite da komentarišete nečiji izgled, kažete da se neko ugojio ili da mu koža nije dovoljno čista, setite se da ne znate kroz šta ta osoba prolazi. Možda to deluje kao bezazlen komentar, ali on može duboko da pogodi nečije samopouzdanje i mentalno zdravlje. Svi smo različiti, jedinstveni i vredni – baš onakvi kakvi smo.
Ako ste se ikada osećali kao da ne izgledate dovoljno lepo, ili vas preplavljuju misli o telu i stalnom željom da promenite svoj izgled, niste sami. Svi imamo trenutke kada se osećamo nesigurno, kada nam je teško da privatimo svoje telo. Važno je da razumemo da naša vrednost nije u onome što vidimo u ogledalu, već u nama samima, našoj unutrašnjoj snazi i u onome što donosimo ovom svetu.
Sa druge strane, kada sledeći put poželite da komentarišete nečiji izgled, kažete da se neko ugojio ili da mu koža nije dovoljno čista, setite se da ne znate kroz šta ta osoba prolazi. Možda vama to deluje kao bezazlen komentar, ali on može duboko da pogodi nečije samopouzdanje i mentalno zdravlje. Svi smo različiti, jedinstveni i vredni – baš onakvi kakvi smo.
*Napomena: Jelena i Stefan ne postoje – njihove priče, kao i fotografije, napravljene su na osnovu unosa opisa ponašanja osoba koje imaju telesnu dismorfiju u ChatGPT.
Autorka teksta: Irina Islamova
Naslovna fotografija: AI
Ovaj tekst je nastao u partnerstvu sa redakcijom ZOOMER-a, u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji se realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, partnera i donatora.