Toksična produktivnost – kult eksploatacije u (kreativnim) industrijama
5. aprila 2022.
Kakav je položaj takozvanih „kreativnih“ radnika u kreativnim industrijama? Na prvi pogled, mnogi bi rekli – idealan. Slobodni umetnici, dizajneri, kopirajter i njima slični naizgled žive i rade u inovativnom i povezanom društvu, digitalno osposobljenom i kreiranom u skladu sa njihovim željama. Tradicionalna korporativna hijerarhija im je strana, a prostor da sami organizuju svoje vreme, klijente, kontakte i angažmane i više je nego dostupan.
No, da li je to zaista tako ili je možda pre reč o političko-ekonomskom poretku koji stavlja monopol na uzimanje rizika, fleksibilno zaposlenje, nedovoljnu valorizaciju nematerijalnog rada i jedan model državnosti koji od pojedinca očekuje da sam snosi breme obaveza koje bi inače nosili poslodavac ili država?
Prototip idealnog radnika u kreativnim industrijama, uvek dostupnog, voljnog da pređe preko ličnih potreba zarad ljubavi prema poslu i naviknutog na konstantu produktivnost i proizvodnju sadržaja vremenom je postao norma u svetu savremenog kapitalizma. Međutim, kakve su posledice ovakvog sistema po same radnike? I kakav je to kreativni rad, a kakve kreativne industrije, u kojima se vrednost čoveka meri jedino u skladu sa količinom posla koju je u stanju da obavi?
Kult toksične produktivnosti i njegov jezik
Toksična produktivnost predsavlja kulturološki trend opsednutosti produktivnim radom. Ona vrednuje jedino učinak i uspehe postignute na poslu. Ona podrazumeva odricanje od hobija, društvenog života i drugih zadovoljstava van radnog mesta. Ona radnicima postavlja imperativ stalne proizvodnje i predanosti, bez obzira na to koliko vremena, snage i energije to od njih tražilo. Štaviše, ona nam govori da jedino kroz ovakav pristup možemo izvući lično zadovoljstvo, jer ga ni u čemu drugom suštinski nema.
Mada je ovaj fenomen već godinama unazad prisutan u poslovnoj sferi, medijima, ali i široj okolini, tokom pandemije Korona virusa pojačao je svoj uticaj. Van kancelarija, uslovi rada promenili su se iz temelja, a zajedno sa njima i očekivanja postavljena na same radnike. Bilo indirektno ili direktno rečena, jedna poruka je kristalno jasna – ako ne možemo da vas vidimo, morate mnogo više da se potrudite kako biste nas ubedili da ste stvarno posvećeni svom poslu. Jer, ako niste, šta to onda govori o vama?
„The hustle“, „the grind“ i „burnout“ tek su neki od različitih, pre svega pežorativnih sleng termina, koje sve češće dovodimo u vezu sa radnim mestom i radnim praksama na naizgled pozitivan način. Ideja o afirmativnom posmatranju dobrovoljnog prekovremenog rada, vulgarnog voluntarizma, života toliko usko vezanog za posao da on van posla faktički i ne postoji ušla je u našu svest, koliko i u naš rečnik. Možda zato i ne čudi što je tako lako prihvaćena.
Pažljivo birajući reči i stavljajući naglasak na benefite konstantne produktivnosti, prekrojivši čak i njene negativne i kobne osobine u pozitivne, okružili smo se narativima koji ovakav pristup radu i više nego podržavaju. Međutim, jezik sam po sebi nije ono što manipuliše ljude da veruju u nešto u šta do tada nisu želeli da veruju. Umesto toga, daje im pravo da se okrenu idejama ka kojima su već bili otvoreni. Problem je, dakle, pre svega sistemski.
Posledice toksične produktivnosti
Uz konstantan pritisak medija, okoline, ali i društvenih mreža, koji nam svi zajedno predstavljaju toksičnu produktivnost kao poželjnu stvar, malo je onih koji su u stanju da joj se otmu i da samim tim ne trpe pod ekspolatatorskim praksama skrivenim ispod njene površine.
S jedne strane, ozbiljnijih posledica ima na pretek. Bilo da je u pitanju „burnout“ sindrom (osećaj pregorelosti pre, tokom i za vreme obavljanja određenog rada, nastao zbog manjka vremena i/ili mogućnosti za predah i bavljenje sobom), visoko-funkcionalna depresija ili različite kombinacije i varijacije anksioznosti, depresije, neuroze, psihoze i drugih mentalnih bolesti. S druge strane, ove posledice mogu biti manje ili više benigne, te ne uticati trajno na naše živote (poput menjanja dnevne rutine zarad urgentnih poslovnih obaveza i ili smanjen socijalni život).
A ipak, neophodno je da se pitamo zbog čega smo u startu uopšte i voljni da činimo ove kompromise? Zašto je u redu očekivati od pojedinca da treba i da želi da podredi sopstvene potrebe poslu koji, u najgorem slučaju, možda ni ne nudi osnovna sredstva za življenje dostojanstvenog života?
Kada govorimo konkretno o kreativnim industrijama, bilo da su u pitanju kultura, mediji ili umetnost, kreiranje sadržaja od pojedinca zahteva adekvatno mentalno stanje kako bi kreativnost uopšte i mogla da se izrazi. Maštovitost, unikatne ideje, jedinstveni i umetnički projekti ne mogu nastajati pod okolnostima presije, već je proces stvaranja usko vezan za slobodu mišljenja, vreme, potrebu za izražavanjem i određeni elan da se gotovo ni iz čega kreira proizvod koji sam po sebi prkosi određenim šablonskim standardima.
Kreativnost kao resurs
Neophodno je razumeti da kreativnost, koja je toliko apstraktan pojam da ga je nemoguće izmeriti čvrstim merilima, dolazi sa određenim ograničenjima. Ukoliko pojedinac radi pod pritiskom da njegov proizvod neće biti dovoljno dobar, dovoljno brzo napravljen, dovoljno uvažen ili sve u svemu adekvatan, neće biti slobodan da se prepusti suštinskoj kreativnosti, koja osim neophodnih veština za sam proces stvaranja, zahteva i samo-ekspresiju i uživanje u radu. A, u društvu gde se rad – kreativan ili ne – može oceniti kao nedovoljan, nedostizanje standarda može se doživeti kao moralni propust.
Činjenica je da su koncept „dobrog“ kreativnog proizvoda i talenta izuzetno subjektivni, no, ako razmišljamo u skladu sa neoliberalnim načelima, lako je zaboraviti i da su suštinski nebitni i nepotrebni. Ako kreativni radnik strepi od etikete da je lenj, loš ili netalentovan, time modifikujući svoj kreativni proces, on gubi osnovne benefite i osnovna ljudska prava koja kreativnost donosi čoveku – uživanje, razonodu, razvijanje novih ideja, koncepata i mišljenja i učenje o sebi samom.
Nije li onda validno zapitati se na koji način kreativne industrije dugoročno mogu da postoje ako njihove kapitalističke tendencije guše kreativnost? I nije li isto toliko validno zaključiti da, u ovom obliku, one egzistiraju jedino zahvaljujući konstantnoj eksploataciji kreativnih radnika, koji zbog prezasićenog tržišta rada lako mogu biti zamenjeni onog momenta kada iscrpe sva sredstva koja industriji nude?
Ako jedan radnik više ne doprinosi, postoji more drugih koji će biti voljni da dođu na njegovo ili njeno mesto, sve do onog trenutka kada će i sami morati da budu zamenenjeni nakon što pregore. A, onima koji više nisu u stanju da rade, neće imati ko da se bavi. Na kraju krajeva, bez rada oni neće imati vrednost, te neće biti razloga da se na njihove potrebe i živote troše određena sredstva.
Naša ideja o produktivnosti zasnovana je na premisi da se proizvodnjom smatra jedino proces koji na svom kraju donosi novi proizvod. Održavanje, briga i uživanje osnovnih ljudskih prava koja kreativni rad prvobitno i omogućuju nisu, dakle, sami po sebi doživljeni kao produktivni.
U kultu toksične produktivnosti, kroz konstantni društveni i medijski pritisak romantizujemo ideju o neprekidnom radu i njegovoj dobrobiti. Disciplina i kultura rada modifikovali su same radnike i njihov proces na takav način da je prekomereni rad poželjan i podržan, kao i da se od radnika očekuje emotivno investiranje u posao i zanemarivanje sopstvenih potreba i prava radi proizvodnje. Oni koji to nisu u stanju da urade, a posebno oni koji nisu materijalno obezbeđeni zahvaljujući karijernim uspesima, okarakterisani su kao loši radnici. Moralnim pobednikom smatra se jedino radnik koji je do krajnjih granica iscrpljen svojim radom i posvećenošću poslom, te ne gubi vreme na hobije, odmaranje i privatni život.
Međutim, provesti određen broj sati radeći neki posao ne garantuje da je radnik zapravo bio produktivan, isto kao što ni konstanta produktivnost od prosečne osobe neće napraviti milionera. U realnosti, pojedinci na vrhu ekonomskog lanca ishrane koji najviše zarađuju u većini slučajeva nisu isti oni koji taj posao iz dana u dan zapravo i rade.
I, mada produktivnost sama po sebi nije negativna stvar, razmišljati o njoj jedino u okvirima profita i praktikalnosti dovodi do nejednakosti i eksploatacije pojedinaca. Štaviše, toksično produktivan stav prema poslu kao posledicu ima brojne nuspojave, od kojih je loše mentalno stanje tek jedna od njih.
U okviru kreativnih industrija, neprekidan ciklus proizvodnje, pritisak da se uvek rađaju i razvijaju nove ideje i kreativni projekti koji će kasnije biti vrednovani, te koji će služiti i kao povod vrednovanja samih radnika, eksploatišu radnike koliko i samu kreativnost. Ako prekinemo da posmatramo ovakvu situaciju isključivo iz ugla trenutnog profita, lako je videti da ovakav pristup suštinski ne doprinosi, već da guši kreativne radnike i kreativne industrije kao takve, kao i sve radnike i sve industrije u globalu.
Zaboravljamo činjenicu da radimo i biramo određenu profesiju pre svega kako bismo osigurali ekonomsku stabilnost a, isto tako, zaboravljamo i da se pitamo zbog čega se i emotivno i fizički toliko predajemo nekom poslu ako za uzvrat, suštinski, dobijamo malo. „Kompulzija da budemo srećni na poslu,“ piše novinarka Sara Džefi u svojoj knjizi Work Won’t Love You Back, „je istovremeno i zahtev za radnikovim emotivnim radom. A rad, na kraju krajeva, nema sopstvena osećanja. Kapitalizam ne ume da voli.“
Autorka: Olivera Mitić
Fotografija: Ollyy / Shutterstock