Žene u medijima
4. oktobra 2019.
Zbog čega su žene prisutne u medijima gotovo iskljucivo kada se govori o ženama žrtvama nasilja, domaćicama i kada se seksualizuju? Zbog čega ih nema kao ekspertkinja ili kada su dobitnice nagrada?
O medijskoj slici žena razgovarali smo sa profesorkom Fakuleta političkih nauka Dr Snježanom Milivojević.
I kad ih ima u medijima, a to se ne dešava u onom procentu u kojem su zastupljene u društvu, žene su najčešće predstavljene u sferi koja se odnosi na kuću i porodicu. O njima se piše i kada su žrtve nasilja, ali se mnogo ređe pominju kao ekspertkinje u određenim oblastima, jer se novinari i novinarke češće obraćaju njihovim muškim kolegama. Žena je manje i u filmskoj industriji kao i u književnosti, obrazac koji postoji i u mnogo razvijenijim demokratijama nego što je slucaj sa Srbijom. Veliki je akcenat na ženskoj lepoti, a ozbiljne teme kao što je rodna ravnopravnost gotovo su potpuno odsutne iz medija, dok se prema temama kao što je nasilje nad ženama mediji odnose najblaze rečeno – neprofesionlano.
Zbog čega su žene prisutne u medijima gotovo iskljucivo kada se govori o ženama žrtvama nasilja, domaćicama i kada se seksualizuju? Zbog čega ih nema kao ekspertkinja ili kada su dobitnice nagrada?
O medijskoj slici žena razgovarali smo sa profesorkom Fakuleta političkih nauka Dr Snježanom Milivojević. Dr Milivojević redovno saradjuje sa MDI, često upravo na temu medija i roda, a marta ove godine predstavljala je MDI u Njujorku, pred Komisijom Ujedinjenih Nacija o položaju žena.
Kolika je vidljivost žena u medijima?
Nekoliko istraživanja kažu da poslednjih dvadesetak godina žene čine manje od ¼ subjekata o kojima se govori u medijima. Postoje neke varijacije po regionima, Srbija je negde oko evropskog proseka. Ono što je zabrinjavajuće je da se gotovo identičan procenat prepoznaje i u online sferi. Postoje neke pravilnosti kao što su da broj žena dramatično pada kada je reč o ekspertkinjama, da broj žena malo raste kada je broj o političarkama i da broj žena naročito raste kada je reč o slavnim ličnostima. Dominantni obrazac ukazuje na to da se ženska ekspertiza malo vrednuje, da se mizoginija pojavljuje u raznim formama, da se patrijarhat brani time što stručnost pripisuje muškarcima. Glavni način da žene preskoče prag nevidljivosti je da se bave politikom, jer to znači da velika partija i mašina stoje iza njih, a ne to što su one individualno važne.
Kada mediji izveštavaju o ženama, na koji način oni to rade?
Sem što je žena manje u medijima, vrlo je prepoznatljiv i rukopis kojim se govori o ženama. Tradicionalni mediji su po definiciji zatvoreniji za žensku pamet, nego za ženski izgled. U medijima uglavnom dominiraju „pametni i iskusni“ muškarci i „mlade i lepe“ žene. Medji su stalno u potrazi za mlađim i lepšim ženama koje će da čitaju vesti, najvaljuju prognozu i za pametnim i sedim glavama muškaraca, koje odaju utisak stručnosti. Iza te vidljive strane nesklonosti ženama u medijima, krije se u stvari dublji patrijahalni obrazac koji se onda projektuje po čitavoj medijskoj sferi. Mediji nemaju nikakav problem da žene ponize, uvrede kad se za to ukaže ili ne ukaže prilika, da vrlo brzo pogledaju pod suknju i da njihovu stručnost obesmisle uvredama upućenim na njihov izgled. Uobičajeni medijski postupak je da se žena ljudski diskredituje, a diskredituje se na osnovu svoje pojavnosti, zato što se u patrijahalnoj kulturi i dalje smatra da je ona tu istovremeno najizloženija i najranjivija.
Nedavno je Staša Zajović, aktivistkinja Žena u Crnom, dobila nagradu za mir od vlade španske pokrajine Navare što je u mejnstrim medijima prošlo potpuno nezapaženo, da li je to i zbog tema kojima se ŽUC bavi ili?
U ovom slučaju su obe stvari u
pitanju. U medijima se sistematski nipodaštava ekspertiza žena.
Čak i u politici žene, posle čitavog veka od dobijanja prava glasa, imaju jednu
vrstu ravnopravnosti samo u zemljama koje imaju kvote. Još uvek je potrebno da
mi društvu skrećemo pažnju da je jednakost važna. Sa druge strane, makaze
isključivanja mnogo oštrije rade na višim nivoima odlučivanja. Vi tako imate
univerzitete gde su studenti i studentkinje uglavnom pola-pola, ali na magistarskim
i doktorskim studijama ili u doktorskim zvanjima je mnogo veći broj muškaraca i
onda to reprodukuje broj eksperata i ekspertkinja. Međutim, prisutna je i jedna
vrsta medijskog konfomizma u kojim se ne učini ni najmanji napor da se potraže
ekspertkinje iz određenih oblasti. Ali prisutno je i neuvažavanje ženskog
znanja o kome sam pričala.
Kada je reč o posebno osetljivim temama, tu se spirala isključivanja pojačava. Nagrada koju je dobila Staša Zajović je ovde produžetak jednog trenda da se društveno problematičnim, pa čak i nepoželjnim temama, ovde tradicionalno bave žene. Podsetiću vas da je Staša Zajović jedna od aktivistkinja koja je pronela slavu mirovnog i antiratnog aktivizma u Srbiji. Malo je stvari iz devedesetih na koje mi ovde možemo da budemo ponosni, ali taj aktivizam nevladinog sektora, naročito antiratni aktivizam je nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni i da negujemo. Ali ta patrijahalna kultura koja je u mnogo čemu i direktno povezana sa militantnim i agresivnim politikama koje su devedesetih upravo odavde razarale region, ne želi da se seća tog aktivizma i ne želi ni danas da ga prepozna. Staša Zajović je jedna od žena koje su kultivisale prostor otpora devedesetih. Njen izraziti feministički i antiratni angažman su doveli do toga da ova sredina može da pokrije samo ćutanjem i ignorancijom jednu ovakvu nagradu koju je ona dobija izvan ove zemlje.
Da li onda mislite da je ćutanje bolje od satanizacije?
To su različite strategije. Ćutanje upućuje na to da se žene još uvek ne doživljavaju kao dostojne protivnice, još je moguće da se to što one rade gurne pod tepih, da se ignoriše. Druga faza je obično ismevanje, to je ono podsmešljivo komentarisanje izgleda, pameti, to su oni stereotipi o glupim plavušama. Takav tretman doživljavaju i vrlo istaknute žene. Recimo, političarke, na stranu sad njihovo ideološko stanovište, kada hoćete da se sa nekom od njih ideološki ili politički „obračunate“, prvo se komentariše kako one izgledaju, kako se ponašaju. Unosi se podsmeh ili nesigurnost u to gde je njihovo javno mesto. Na kraju idu strategije oštrog isključivanja, kada se one doživljavaju kao ozbiljne protivnice. Tada imate aktivne nastupe kao na primer Vojislava Šešelja, osuđenog ratnog zločinca, koji ne zna šta bi drugo osim da ubacuje katran u perije, imate oštro suprotstavljanje i isključivanje žena iz bilo kakvog razgovora raznim vrstama satanizacije. Svaki od tih nivoa govori o tome kako se ženska pojavnost doživljava kao nepoželjna i koliko su žene o kojima se govori „zaslužile“ da im se obraća.
Zašto je važno da mediji koriste rodno senzitivni jezik?
Jako važno da mediji koriste rodno
senzitivni jezik, jer je govor jedna vrsta vidljivosti. Takođe, jer je to
društveno priznanje da ta vrsta različistosti postoji. Rodno nesenzitivni jezik
govori da žene, od najmlađeg uzrasta, u svakom svom javnom pojavljivanju,
moraju da maskiraju svoju rodnost da bi igrale neke društvene uloge. Tako vi
budete „učenik“, budete „student“, budete „novinar“ . Zatim to doraste do
izbora profesije u kome čak i mnoge žene interiorizuju da je rodna odlika nešto
inferiorno i onda sa ljutnjom kažu da su „novinar“ , „doktor“ , „arhitekta“,
jer to kad prevedete u ženski rod nekako degradira stručnost. Dakle, mi smo
nekako kao društvo, napravili tu vezu, u kojoj je čak i u govoru ženski rod u
stvari degradacija tog uzvišenog, univerzalnog muškog roda. Tu iluziju treba
razbiti, kroz razne forme medijske pismenosti treba uticati na to da se jezik
koristi u skladu sa mogućnostima da se različiti rodovi prepoznaju. Na tome treba
insitirati.
Društvo, čitavim nizom operacija, maskira žensku pojavnost. To možete da vidite
u imenicama kao što je „roditelj“. Dakle, žena može da rodi dete, može biološki
da rodi dete, ali ne može da bude roditelj, nema ženskog roda, jer je roditelj
neko ko je društveno važan, obezbeđuje detetu budućnost i život, a majka je
samo ta koja mu biološki omogućava da dođe na svet. I čitav niz slučajeva
ukazuje na to da je jezik jedna tvrđava u kojoj se rodna nejednakost brani
upotrebom jezika koji skriva žensko prisustvo u javnosti.
Kakvu razliku pravi pol novinarke u rodnoj dimeniziji priče?
Postoji statistički značajna razlika u
korišćenju izvora – biraju se žene kao izvori informacija, sagovornice,
ekspertkinje. Korelacija postoji, novinarke imaju izvesnu dozu osetljivosti,
ali i to nije u svakom medijskom sistemu tako, zato što su novinarke, takođe,
osetljive na tu vrstu primedbi da su one neopravdano bolećivije prema ženama
sagovornicima i da to rade samo zbog te rodne solidarnosti, a ne profesionalnih
standarda. Imate veliki broj novinarki koje misle da su uspele uprkos svojoj
ženskosti i koje onda tu vrsti isključivosti prenose na druge žene tvrdeći „ako
sam ja uspela i uopšte mi nije bilo važno da li sam žena i to mene nije
sprečilo, zašto bi onemogućavalo vas“ i time u stvari podrivaju i šire tu
iluziju da su sve druge žene manje sposobne.
U globalnom medijskom monitoringu muškaraca i žena u vestima koje smo i mi
istraživali, vidi se da su u jugoistočnoj Evropi medijske profesije izrazito
feminizovane, mnogo je više žena nego muškaraca među reporterima i
reporterkama, manje ih je među urednicima i urednicama, još manje među
direktorima i direktorkama, a zanemarivo među vlasnicima i vlasnicama. To je
negativna krivulja koja takođe govori o odnosima moći u profesiji.
Kako ti narativni koji dolaze iz medija utiču na položaj žena u društvu?
Mediji su jako uticajni. Mediji nama formiraju sliku sveta u kojem živimo, formiraju jedan saznajni horizont u kojem se mi krećemo, u kome „učimo“ kako da budemo građani i građanke. U tom smislu, oni su rasadnici modela za oponašanje i utoliko su važni. Ne govorim sad samo o informativnim medijima, nego i o sadržajima najrazličitijih vrsta, i utoliko oni deluju kao jedna vrsta okvira u kojem mladi ljudi, vrlo brzo, već u osnovnoj školi, prolazeći pored kioska nauče da treba, ako su devojčice da gledaju časopise koji su sa roze lutkicama i ako su dečaci da gledaju u sportske i auto časopise. Taj uzrast u kome mediji pripremaju dečake i devojčice za njihove rodne uloge, postaje sve niži i niži. To nije stvar samo u kulturnom smislu patrijarhata koji se brani nego je reč i o vrlo značajnom ekonomskom procesu obuke novih potrošača. Vi morate da obučite dečake i devojčice za potrošnju, za to šta sutra da kupuju, vole, šta da podržavaju, gde da stave lajkove na mrežama. Mi vidimo da taj proces kontinuiranog obrazovanja traje. Srećom, stvari se menjaju, javna komunikacija se otvara, postoje načini da se i na medije utiče, a ne samo da oni utiču na nas. Meni se često čini da rastu mlade generacije koje vrše pritisak na medije da koriguju taj svoj patrijahalni i mizogeni govor zato što oni u njemu ne žele više da rastu.
Autorka: Ivana Jovanović