Govor mržnje ili sloboda izražavanja?
5. septembra 2019.
Govor mržnje je svuda oko nas – na grafitima, u komentarima na društvenim mrežama pa i u tradicionalnim medijima.
Prema definiciji Saveta Evrope govor mržnje obuhvata sve oblike izražavanja koji šire, podstiču, promovišu ili opravdavaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla.
Oni/e koji šire govor mržnje često koriste razne vidove manipulacije kako bi opravdali/e svoje stavove. Obučavanjem građana i građanki da prepoznaju govor mržnje unaprediće se i njihove veštine da se od istog i zaštite.
U ovom primeru govor mržnje stavlja većinski narod u ulogu žrtve manjinskih grupa i na taj način pravi podelu na „nas“ (većinski narod) i na „njih“ (manjinske grupe). Komentar bi trebalo da izazove negativna osećanja prema manjinskim grupama i da ih predstavi kao pretnju po dobrobit ostatka grupe. Takodje, kada se tvrdi da su „oni“ odgovorni za neku nepravdu počinjenu „nama“, teži se izjednačavanju svih pripadnika jedne grupe. Upotrebom ličnih zamenica umesto diretnog obraćanje govor mržnje se čini manje upadljiv i štiti autora/ku od odgovornosti.
U raspravama na društvenim mrežama postoje osobe koje se ne suprotstavljaju onome što drugi izjavljuju, već lično napadaju njega ili nju. Ova strategija se naziva ad hominem strategija.
U ovom primeru autor komentara teži da diskredituje neistomišljenicu zloupotrebjavljajući demografske informacije. Umesto kontraargumenta, autor se osvrće na godine i pol svoje neistomišljenice i koristi termin „mlada damo“, želeći na taj način da ukaže na to kako je ona previše mlada da bi razumela stvari o kojima govori, iako se iz odgovora može zaključiti da ona itekako zna o čemu priča.
Ad hominem napadi uključuju i slučajeve kada su politički protivnici/e opisani/e kao „izdajnici/e” koji/e „zastupaju strane interese” i „deluju protiv svog naroda”. Termin „izdajnik/ca“ ukazuje na to da je osoba spremna da naudi sopstvenoj naciji i da je samim tim pretnja za egzistenciju nacije. Na taj način se politički neistomišljenici targetiraju kao grupa koja je potencijalno opasna i prema kojoj se treba odnositi negativno ili je čak treba ukloniti iz društva.
Iako postoji granica između govora mržnje i slobode izražavanja, postoje osobe koje šire govor mržnje pozivajući se na svoje pravo da slobodno izraze mišljenje. Međutim, sloboda izražavanja nije apsolutna i o tome svedoči Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima koji zakonski zabranjuje propagiranje rata, ali i zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavljaju podsticaje za diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Moguće je diskriminisati nekoga pominjanjem njenog ili njegovog etničkog porekla. Istorijska prošlost, kao i kontekst u kojem živimo, mogu u velikoj meri da izmene značenje različitih pojmova pripisivanjem različitih konotacija.
Albanci sami sebe nazivaju Shqiptar, ali se termin „Šiptar“ u srpskom jeziku smatra uvredljivim, jer se već duže vreme vezuje za necivilizovane ljude. Pored toga što Albanci ne žele da se tako nazivaju, Apelacioni sud je potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu kojom se termin „Šiptar“ smatra politički nekorektnim i uvredljivim izrazom u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti. Takođe, nazvati nekog Srbina „Šiptarom“, prema presudi suda, isto je kao i označiti nekog ko se bori protiv nacionalnog interesa. Implicitno se šalje poruka da se takva osoba treba izopštiti iz društva.
Samim tim, govor mržnje može da bude i sredstvo za podsticanje diskriminacije, nasilja, neprijateljstva, ratnih zločina i stereotipa koji su osnov krivičnog dela zločina iz mržnje.
Kada prenose govor mržnje neki tradicionalni medji smatraju da su lišeni odgovornosti, jer prenose tuđ govor. Međutim, oni su tada odgovorni za širenje govora mržnje. Prema Kodeksu novinara, nedopustivo je kolokvijalno, pogrdno i neprecizno određenje grupe, a novinar je dužan da se ‘suprotstavi svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja.’ Mediji koji odluče da prenesu govor mržnje postaju saučesnici u njegovom širenju i trebalo bi da snose odgovornost za to.
I zato, da bismo živeli u stabilnijem i tolerantnijem društvu moramo da imamo medijski pismene građane i građanke koji/e će moći da prepoznaju i reaguju na govor mržnje čak i kada je implicitan. Ali i odgovorne novinare koji će odbijati da daju medijski prostor govoru mržnje.
Više o lingvističkim trikovima iza govora mržnje vidite u Vodiču kroz lingvističku sammodbranu.
Autorka: Ivana Jovanović