Kratka priča: „Jesi ti muško ili nisi?“
30. novembra 2021.
Koračam mokrim ulicama dobro poznatog grada gde sam odrastao. Tu sam se rodio, školovao i našao devojku sa kojom sad živim. Mali je to grad u istočnoj Srbiji sa jednom školom, jednim semaforom i čak tri trafike.
Imao sam naporan dan na poslu i jedva sam čekao da dođem kući i odmorim se. Otvorio sam vrata od kuće i ugledao svoju devojku.
-„Kada planiraš da daš otkaz na toj glupoj pumpi i nađeš posao u struci? Čuj profesor, pa na pumpi?! Zar želiš da ovako živimo?“
Nisam očekivao ovakav doček, te sam smireno odgovorio: „Ljubavi, dobro znaš da sam tražio, ali trenutno nema bolje opcije. Ja bih najviše voleo da radim ono za šta sam se školovao, ali je sad takva situacija. Ovo je samo privremeno rešenje“.
-„Ma da, znam ja to tvoje privremeno, govoriš mi to mesecima. Nisi sposoban ni da zaradiš, šta ću ja sa tobom? Meni je dosadilo više da mi Suza komšinica priča gde je sve Dragan vodio i kakva joj je iznenađenja pravio, a ti meni ništa. Zar ja to nisam zaslužila? Uopšte ti nisam važna. Ti mene zapravo ne ceniš dovoljno“.
Osetio sam kako mi obrazi gore i crvene. Počinjem da se preznojavam a srce mi lupa kao ludo.
Nastavila je: „Ne očekuješ valjda od mene da tražim posao kao žensko? Dovoljno mi je teško što se makljam sa tvojom majkom u kuhinji svakog dana. Gde je ono tvoje obećanje da ćemo živeti sami? Ni to nisi mogao da nam omogućiš! Pa se i dalje pitaš zašto ne želim dete sa tobom?“
Krv je počela da struji kroz moje telo da sam mogao svaku arteriju da osetim. Hteo sam da ostanem čvrst kao što doliči jednom muškarcu, ali suza je sama krenula i nisam mogao da se zaustavim. Osećam se poraženo i nesposobno. Mislio sam da ću izdržati..
-„Još i plačeš?! Pa Pavle, meni je ovo neverovatno! Sutradan, ako se venčamo, treba ja tebe da tešim nedajbože?! Jesi ti muško ili nisi?“
Znao sam da nije trebalo da me vidi takvog, ali je bilo jače od mene. Video sam da je pobesnela i u pravu je. Trebalo je više da se potrudim, bolje da se snađem, da nas obezbedim finansijski. Uostalom, tako su me i moji učili a njihov brak je bio za primer. Sećam se da je otac stalno govorio da se mora znati ko je muškarac a ko žena u braku i tako je i bilo.
Mrzim sebe što nisam uspeo da opravdam očekivanja moje devojke. „Gubitnik“, vrisnuo bih i izašao iz svoje kože. Ali iz kože se ne može. Zaslužio sam sve što mi se dešava jer bi pravi muškarac uspeo da osigura svoju porodicu i materijalno i finansijski. U glavi mi je košmar jer ne znam kako da izađem iz lavirinta koji sam sam napravio.
– „Izvini, znam da sam kriv“ govorim i molim Boga da me ne ostavi.
Autorka: Lana Zdravković
Fotografija: spixel / Shutterstock