Ko su naši heroji?
9. oktobra 2019.
„Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo“ slogan je Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) koja je ovogodišnja dobitnica nagrade Saveta Evrope za ljudska prava Vaclav Havel. YIHR je regionalna mreža koja povezuje mlade iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Podgorice i Prištine i koja se bavi pomirenjem u regionu i suočavanjem sa prošlošću.
Gotovo dve i po decenije od završetka sukoba, pomirenje na Balkanu još nije postignuto, a zapaljiva retorika dolazi sa svih strana. Aktivisti civilnog društva koji se zalažu za suočavanje sa prošlošću i proces pomirenja etiketirani su kao izdajnici i strani plaćenici, što dodatno otežava njihov rad.
„Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo“ slogan je Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) koja je ovogodišnja dobitnica nagrade Saveta Evrope za ljudska prava Vaclav Havel. YIHR je regionalna mreža koja povezuje mlade iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Podgorice i Prištine i koja se bavi pomirenjem u regionu i suočavanjem sa prošlošću.
Nagradu Vaclav Havel dodeljuje Parlamentarna skupština Saveta Evrope od 2009. godine i dodeljuje se za izvanredan doprinos na polju ostvarenja ljudskih prava ne samo u Evropi nego i u svetu. Ovo priznanje afirmiše YIHR kao lidera u procesu pomirenja na Zapadnom Balkanu, a naričito je važno što su upravo mladi ti koji nose ovaj proces, jer je i dalje dosta njihovih vršnjaka u regionu koji su rasli i žive u atmosferi netrpeljivosti prema susedima u regionu.
O nagradi, omladinskom aktivizmu i pomirenju u regionu razgovaramo sa Ivanom Đurićem iz Inicijative mladih za ljudska prava u Beogradu.
Koji je značaj Vaclav Havel nagrade u našem lokalnom konteksu?
Za lokalni kontekst je najvažnije to što nagrada dolazi od Saveta Evrope i što je Savet Evrope prvi put dodeljuje našem regionu, to je snažna poruka celom mirovnom procesu na Balkanu. Oni prepoznaju da je ovaj proces i dalje aktuelan, i dalje važan i žele da nagrade nekoga ko se time ovde bavi, a mi smo prepoznati kao lideri tog procesa i jako smo počastvovani. Mislim da najveći značaj same nagrade proizilazi iz toga što sa takvog nivoa nagrada dolazi Balkanu. Ostali lauerati te nagrade su branitelji i braniteljke ljudskih prava u najtežim okolnostima, u najzatvorenijim društvima, ugroženi aktivisti u Čečeniji, Turskoj, Rusiji, gde je stanje demokratije najviše ugroženo ili demokratija uopšte ne postoji. Mislim da su ovom nagradom oni želeli da pokažu da je prevencija konflikta i rešavanje posledica konflikta nešto što oni prepoznaju i priznaju.
U Srbiji većina mejnstrim medija nije prenela ovu nagradu, zašto nema mesta u medijima kada se nagrađuje borba za ljudska prava i pomirenje u regionu?
Niko od mejnstim medija nije preneo. Nemam nikakvo objašnjenje za to kako zemlji članici Saveta Evrope nije ova nagrada važna. O laureatu ove nagrade treba da se izvesti u našim medijima i kad on nije iz Srbije, i kada nije iz regiona. O ovoj nagradi su izveštavali mediji iako laureati nisu iz njihovih zemalja, to je i jedan od ciljeva ove nagrade, da se podigne vidljivost, da se govori o problemima određenih zajednica. Zaista nemam objašnjenje koje bih mogao nekim argumentima da podržim. Znamo da su svi znali za to, da su agencije to objavile, da se o tome jednostavno pričalo, ali je došlo do potpunog odsustva reakcija mejnstrim medija.
Koliko je teško raditi na pomirenju uz zapaljivu retoriku koja dolazi sa političkog vrha u Srbiji, ali i regionu?
I za Srbiju i za region je to goruće pitanje. Dok je ta zapaljiva retorika sa političkog vrha prisutna, mi možemo da gradimo samo temelje pomirenja, jer sve ostalo iznad temelja ta zapaljiva retorika zapali. Koristimo svaku priliku kada se napravi neko primirje u toj retorici da izađemo malo dalje, malo više, a do tada radimo na stvaranju temelja za pomirenje. Koliko god bili plemeniti i snažni napori civilnog društva, možda čak i uspešni, do pravog pomirenja ne može da dođe dok se za to ne opredeli politička elita i to ne samo trenutna aktuelna politička elita na vlasti nego i ona koja će sutra da ih tu zameni. Taj proces jednostavno postane treba da postane iverzibilan, a za to nam je potreban konsenzus političkih elita. Još uvek nismo blizu, ali vreme brzo teče i procesi su mnogo brži nego što su bili. Tako da sam ja optimista i verujem da nam treba jedan klik do stadijuma da već polako gradimo pomirenje.
Šta koči taj proces pomirenja, osim državnog vrha?
Ima mnogo između tog temelja i državnog vrha; angažovanje društva u tom procesu, normalizacija u nekom društvenom konteksu. Kada danas moj ili tvoj mlađi brat ili sestra krenu u školu, nauče da moraju da mrze Hrvate, iako ne znaju ko su ti Hrvati i gde je Hrvatska, još uvek u svojoj glavi to nisu pojmili, ali su već tada naučili da treba da ih mrze. Treba nam promena tog stanja. Sad je trend na stadionima u Srbiji, da se utakmice prekidaju kada se vređa sudija ili kada se vređa predsednik, a kada se vređaju i kada se poziva na linč muslimana i Hrvata, tad se ništa ne dešava. Treba shvatiti da je ta mržnja jednako pogrešna kao i svaka druga mržnja, da na svu mržnju isto reagujemo i da su te vrste predrasuda jednostavno nepoželjne u društvu. Za to je potrebno neko vreme, ali i da u isto vreme na tome rade političke elite odozgo i civilno društvo odozdo. Čak i zajedničkim naporima će nam trebati vremena da se civilno društvo normalizuje, da se normalizuju odnosi našeg društva sa društvima u regionu.
Kako smo došli do toga da se mirovni aktivisti etiketiraju kao izdajnici, a osuđeni ratni zločinci kao heroji?
Mi nismo došli dotle, odatle smo počeli. Počelo je tako što je Milošević bio heroj, a oni koji su ustali protiv toga 1990. i 1991. su bili izdajnici. Mi idemo tim putem sve vreme, to je možda jedina konstanta našeg društva od 1989. do danas – da smo mi sa ove strane izdajnici, a da su oni tamo heroji. Ja to ne vidim uopšte kao neku novost ili proizvod ovog vremena, to je jedan kontinuitet koji nikako da se prekine.
Odakle mržnja i predrasude kod mladih rođenih posle sukoba devedesetih?
To je ono kad kreneš u školu, ti znaš da moraš da imaš Nike patike i da moraš da mrziš Hrvate i Albance. Odakle ti to znaš? To sve oko tebe govori, svi ljudi koji nose Nike patike zbog toga što su oni kul i svi oni koji viču „mrzim ovoga, mrzim onoga“ i tako je najviše kul onaj koji je najjači, koga se svi plaše. To je deo jednog sistema koji je strašno prisutan u našim školama, a onda se kasnije razvija i dobija nove aspekte. Dežurne vođe tog nacionalizma decenijama su bili političari, iz radikalne stranke i njihovi naslednici, SPS ali i Akademija ili istorija na Filozofskom fakultetu. Sada, ipak, postoje neki pomiriteljski glasovi. Sad iz Akademije dolaze malo drugačije poruke, ali sa druge strane, nacionalista ima svuda -sa Fakulteta biologije, Fakulteta umetnosti, to je sada i estrada i rokenrol i rep, svuda ima nacionalista. Ta ideja je nekako neoštećeno izašla, isti ljudi su došli na vlast, počinili zločine, odslužili kazne, vratili se, a njihov ugled je ostao neokaljan. Mi sa druge strane, ta antiratna struja, mi smo za to vreme izgubili ugled i reputaciju. Ipak, njih svet ne priznaje i ne prepoznaje kao u ovim prostorima, tamo su oni zločinci, a mi heroji.
S obzirom da Inicijative mladih za ljudska prava rade sa mladim ljudima, kave su reakcije mladih kada prođu vaše škole?
Uglavnom su mladi koji prolaze kroz naše škole već otvorenog uma i to im dopušta da zaista razmne ideje, usvoje neko novo znanje, da iskažu svoje mišljenje. Često su po prvi put u grupi slobodnomislećih ljudi. Nikada u tim grupama od 15 ili 20 ljudi, nikada tu ne postoji opšta saglasnost, ali postoji jedna atmosfera razgovora, atmosfera neslaganja, ali ne atmosfera sukoba. To je ono što ljudima znači i kasnije u životu.
Imaju li mladi snage da prevaziđu nacionalističku retoriku i naprave region koji je zasnovan na poverenju?
Mladi su ovde stvorili jednu strašnu otvorenost ka Evropi, to je nešto što je mladim generacijama svojstveno. Mi smo sa Evropom danas mnogo povezaniji nego što smo bili pre 10 godina, ako to nastavi da napreduje, mi ćemo se na tom putu stići sa regionom. Slično je i sa drugim društvima u regionu. Međutim, ako bismo se zajedno okupili na tom putu i zajedno krenuli, stigli bismo mnogo brže.
Autorka: Ivana Jovanović