Međunarodni dan osoba sa invaliditetom: Akcenat staviti na ličnost osobe, ne na njene nedostatke

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom: Akcenat staviti na ličnost osobe, ne na njene nedostatke

Osoba sa invaliditetom, a ne invalid. Osoba sa smetnjama u razvoju, a ne osoba sa posebnim potrebama. Akcenat je potrebno staviti na ličnost/osobu, a ne na nedostatke koje on/a ima. Od 1992. godine obeležava se Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, sa ciljem da se smanji nejednakost, diskriminacija, kao i nedostatak mogućnosti, ali i empatije u društvu. 

Od trenutka kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila rezoluciju, Međunarodni dan osoba s invaliditetom obeležava se 3. decembra, u cilju promovisanja prava osoba sa invaliditetom i podizanja svesti o njihovom položaju u društvu. Međunarodni dan osoba s invaliditetom obeležava se kako bi se istakla neophodnost inkluzivne kulture koja svim pojedincima, bez obzira na lične karakteristike, daje mogućčnost da ravnopravno učestvuju i daju svoj doprinos društvu.  

Invaliditet je društveni fenomen čiji se koncept menjao sa razvojem ljudskog društva i proističe iz interakcije osoba sa fizičkim, senzornim, intelektualnim oštećenjima sa okruženjem. Osobe sa invaliditetom su usled različitih društvenih barijera – fizičkih, komunikacijskih, psihosocijalnih i drugih – dovedene u neravnopravan položaj, potpuno onemogućene ili delimični ograničene u vršenju životnih aktivnosti i punom učešću u svim sferama društvenog života. 

Prema rečima izvršne direktorke Foruma mladih sa invaliditetom Jovane Krivokuće Milovanović međunarodni dan osoba sa invaliditetom bi trebalo da osigurava inkluzivnost i da podržava prava osoba sa invaliditetom da žive dostojanstveno.  

„Obeležavanje ovog datuma važno je za razumevanje društvenih, političkih, ekonomskih i kulturoloških barijera s kojima se osobe s invaliditetom suočavaju. Više od milijardu ljudi širom sveta živi sa nekim oblikom invaliditeta i, uprkos višestrukim naporima pokreta za prava osoba s invaliditetom da se podigne svest društva o poštovanju prava osoba sa invaliditetom, često ostaju zanemareni, sa višestrukim barijerama sa kojima se svakodnevno susreću“, dodaje Krivokuća Milovanović. 

Uloga medija u izveštavanju OSI 

Krivoukuća Milovanović za MLADI kaže da profesionalni mediji svakako mogu biti i jesu moćna poluga za razvijanje svesti društva o položaju osoba sa invaliditetom. Međutim, dodaje, da nisu svi mediji profesionalni, odnosno nemaju svi razvijenu svest o mogućim posledicama izveštavanja.  

U tom smislu, često se dešava da mediji o osobama sa invaliditetom izveštavaju na tri načina: 

  • Stereotipi: Medijsko izveštavanje može produbiti stereotipe i stigmatizirajuće stavove prema osobama sa invaliditetom, prikazujući ih kao predmete sažaljenja, inspiracije ili straha. Na primer, kada mediji prikazuju osobe sa invaliditetom kao bespomoćne ili jadne, to može doprineti uverenju da osobe sa invaliditetom nisu u stanju da vode ispunjen život ili da doprinesu društvu. Slično, kada mediji prikazuju osobe sa invaliditetom kao inspirativne ličnosti, to može ojačati ideju da su oni izuzetni u prevazilaženju izazova sa kojima se suočavaju, umesto da se njihova iskustva prepoznaju kao deo raznolike zajednice; 
  • Senzacionalizam: Medijsko izveštavanje može dati prioritet senzacionalističkim pričama koje se fokusiraju na tragedije povezane sa invaliditetom, umesto da izveštavaju o širem spektru iskustava i perspektiva unutar zajednica osoba sa invaliditetom. Na primer, priče koje se osvrću na tragične nesreće ili nadahnjujuće uspehe mogu zanemariti svakodnevna iskustva osoba sa invaliditetom i sistemske prepreke sa kojima se suočavaju. Pored toga, ove vrste priča mogu da ojačaju ideju da osobe sa invaliditetom pokazuju izvanrednu sposobnost za prevazilaženje problema, umesto da se invaliditet prepozna kao deo različitosti u zajednici koja zaslužuje poštovanje i jednak pristup 
  • Marginalizacija: Medijskim izveštavanjem pojedinci sa invaliditetom mogu da se marginalizuju ukoliko se njihovi glasovi, iskustva i perspektive ne predstave tačno i autentično. O marginalizaciji govorimo i kada se medijsko izveštavanje fokusira samo na određene vrste invaliditeta, kao što su fizičke smetnje, dok se druge vrste, kao što su stanja mentalnog zdravlja, zanemaruju, što i jeste slučaj. 

Takođe, mediji u Srbiji nisu dovoljno edukovani o terminologiji koja se koristi kada se govori o osobama sa invaliditetom. Osim neadekvatnih termina, često se o osobama sa invaliditetom govori praveći razliku “Mi” i “Oni”. Ilustracije i fotografije koje prate tekstove o osobama sa invaliditetom su takođe veoma stereotipne. Čak iako je napisan kvalitetan tekst, on je u većini slučajeva propraćen fotografijom točka invalidskih kolica. 

S druge strane, redovna profesorka na Departmanu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu koja ima višedecenijsko iskustvo u radu sa mladima sa invaliditetom, Jelisaveta Todorović ističe da, ako se pogledaju različiti mediji nedostaje praćenje životne svakodnevnice, kao i doprinosa osoba sa invaliditetom, jer oni jesu deo našeg društva.  

„Mislim da je jako važno da se deca sa invaliditetom i roditelji te dece doživljavaju kao deo društva, deo priče, te treba da u svakodnevnici budu prepoznati kao jednaki članovi društva. Koliko u našoj svakodnevnici deca sa invaliditetom i sa teškoćama i smetnjama u razvoju imaju kroz filmove i različite sadržaje, uzore sa kojima mogu da se identifikuju? Svuda su modeli kao iz antičkih vremena, ljudi izuzetne fizičke građe i konstitucije, to su uzori koji se promovišu, a to stvara vrlo jedan nelagodan utisak u kulturi, jer ta deca nemaju sa kim da se identifikuju.  Oni moraju da pronađu određene uzore u javnom životu – u bajkama, u igračkama, u emisijama za decu gde će se osećati potpuno delom društva, ali i da se identifikuju sa tim junacima“, dodaje.  

I dalje mnogo toga treba drugačije da se promoviše – preko prednosti, preko mogućnosti tih osoba, a ne samo baviti se onim što oni ne mogu.  

Termini “invalid” i “hendikipiran” i dalje se koriste u svakodnevnom govoru. Prema prof. Todorović, takvi termini u potpunosti oboje celokupnu ličnost, te ona ističe da je izuzetan napor i dan danas da se nađe adekvatan termin.  

„A to je izuzetno važno, iako može da ne izgleda značajno. Ali formulacija govori o tome na šta stavljamo akcenat i zato je novija terminologija ’osoba sa invaliditetom’ ili ’osoba sa dodatnom društvenom podrškom’ i slično… Ta terminologija stavlja naglasak na osobu, a ne na nedostatak. Mi uvek pred sobom imamo ličnost, a tek potom vidimo da li ta ličnost ima dodatnu potrebu za podrškom. Taj koncept milosrđa, koji je nekada u medicinskom delu postojao, sada je zamenjen paradigmom prava, jer oni imaju ista prava kao i svi ostali građani u našoj sredini“, dodaje prof. Todorović.  

Osobe sa invaliditetom nedovoljno su vidljive u medijskom prostoru Srbije 

Većina medija izveštava o osobama sa invaliditetom kada se obeležavaju važni datumi za osobe sa invaliditetom, kao što je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, ali mimo tih datuma nema dovoljno sadržaja koji se bave temama od važnosti za osobe sa invaliditetom. 

„Kada se organizuju konferencije, okrugli stolovi ili manifestacije, pojedinini mediji će se odazvati na poziv organizatora da naprave prilog ili uzmu izjave učesnika, ali je taj odziv slab i često baziran na ličnim kontaktima organizatora i novinara.“, ističe Krivokuća Milovanović. 

Osim RTS-ove emisije Mesto za nas, koja se dva puta mesečno emituje na Drugom programu RTS-a, ne postoje sadržaji koji kontinuirano izveštavaju o osobama sa invaliditetom. 

„U želji da popune ovu prazninu, organizacija Mi možemo sve, pokrenula je podkast koji na realan način govori o životu osoba sa invaliditetom, bez ulepšavanja ili patetike, ali napori udruženja nisu dovoljni da ova tema dobije širu publiku, neophodna je strateška saradnja udruženja osoba sa invaliditetom i medija“, priča Krivokuća Milovanović.  

Ključni problemi mladih sa invaliditetom u Srbiji 

U praksi, mladi sa invaliditetom suočavaju se sa neprilagođenim udžbenicima i nastavnim sredstvima, pojedini roditelјi su prinuđeni da decu upisuju u specijalne škole jer nisu u mogućnosti da im na drugi način obezbede prilagođene udžbenike, pokazuju različita istraživanja Foruma mladih sa invaliditetom.  

„Treba reći i da mnogi nastavni sadržaji i udžbenici za osnovnu i srednju školu u Srbiji obiluju upotrebom nekorektnog jezika i terminologije kada se govori o pojedinim društveno osetlјivim grupama. Istaknuto je i da su osobe sa invaliditetom u nastavnom materijalu potpuno ’nevidlјive’, a i kada se pominju, to su uglavnom uopšteni ili diskriminatorni zaklјučci i interpretacije koji dodatno učvršćuju postojeće stereotipe i predrasude. Takođe, nedovolјno je sadržaja i tema o lјudskim pravima, nediskriminaciji, poštovanju i uvažavanju različitosti“, ističe Krivokuća Milovanović. 

Foto: Image by Freepik

Iako se situacija po pitanju visokog obrazovanja poboljšala i iako su uvedene su posebne mere za upis studenata sa invaliditetom, njihov broj je i dalje daleko ispod broja studenata iz opšte populacije.  

„Zgrade mnogih fakulteta su i dalje nepristupačne, a udžbenici nisu svuda obezbeđeni u prilagođenim formatima. Pored toga, nedostaju programi celoživotnog obrazovanja za osobe sa invaliditetom. Umanjen obuhvat mladih sa invaliditetom procesom obrazovanja za posledicu ima znatno niži opšti obrazovni nivo osoba sa invaliditetom, umanjenu raznovrsnost radnih mesta na koja je moguće angažovati osobe sa invaliditetom, smanjenu mogućnost zapošljavanja, kao i nezadovoljavajući kvalitet života. 

Situacija na tržištu rada 

Krivokuća Milovanović kaže da se izazovi na tržištu rada mogu grupisati u nekoliko kategorija.  

„Pre svega, tu je mišljenje poslodavaca o osobama sa invaliditetom. Poslodavci od osoba sa invaliditetom uglavnom ne očekuju da mogu da zarade za platu, već kada ih zapošljavaju to rade da bi ispunili nametnutu obavezu, ili zbog finansijskih povoljnosti koje mogu da ostvare. Takođe, poslodavci osobe sa invaliditetom često vide kao nekompetentne, neefikasne i smatraju da ih je generalno rizično zaposliti. Sa druge strane, jedna od barijera sa kojom se poslodavci susreću je nepovoljna kvalifikaciona struktura osoba sa invaliditetom, pa su neki poslodavci primorani da obavezu zapošljavanja ispune na drugačiji način osim kroz zapošljavanje, čak i kada bi radije zaposlili osobu sa invaliditetom. Takođe, jedan od problema jeste i neprilagođenost radnih mesta. Bez obzira na kompetencije koje ima, ukoliko radno mesto nije pristupačno, osoba sa invaliditetom ne može da se zaposli. Na kraju, poslodavci nisu dovoljno informisani o tome šta osobe sa invaliditetom mogu da rade, a šta su njihova ograničenja, te zašto i kako je važno prilagoditi radno mesto.“ 

Novinarka Lana Nikolić izradila je poseban Priručnik za novinarke i novinare – „Izveštavanje o osetljivim grupama – Osobe sa hendikepom“ koji možete pronaći ovde u kome detaljno govori kako (ne)treba izveštavati i šta je potrebno korisiti od pratećih materijala – fotografija, videa i/ili ilustracija.  

Autor teksta: Aleksandar Đokić

Naslovna fotografija: Arthimedes/Shutterstock

Fotografija prof. Todorović: filfak.ni.ac.rs; Fotografija Jovane Krivokuće Milovanović: Facebook / Forum mladih sa invaliditetom

Sharing is caring!