Nik Jovčić-Sas: Kad su manjine predstavljene u medijima, nije pitanje da li će biti prihvaćene, već kada
17. oktobra 2023.
„Kada sam sa 11 godina prvi put shvatio da sam gej, sećam se da sam na jutjubu gledao snimak sa beogradskog Prajda iz 2001. godine. Bilo je jako bolno, naročito zbog porekla moje porodice, ali i diskriminacije sa kojom sam se suočavao. Bio sam jako ponosan na svoje poreklo, a onda sam odjednom osećao da je sve protiv mene – ti sveštenici i monahinje koji su išli rame uz rame sa huliganima i nasilnicima, bilo mi je jako teško.”
Nik Jovčić-Sas je muzičar, LGBT aktivista, dreg kraljica i pravoslavni teolog. U šali dodaje da je i vampir, kako sebe opisuje na svom Instagram profilu.
Nik je rođen i odrastao u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde i danas živi. Njegova porodica je iz Srbije. U Londonu je diplomirao pravoslavnu teologiju na Kings koledžu (King’s College). Ujedno je i dreg kraljica pod imenom „Mother”.
Čekaj, dreg kraljica i pravoslavni teolog? Kako to može?
Uvek je reč o identitetu
Ako si „jedno”, ne možeš da budeš i „drugo” – tako se barem najčešće misli. Ne možeš da budeš i pravoslavac i gej. Ili ipak možeš?
Niku je ideja da identiteti ne mogu da se prepliću ili kombinuju „pomalo čudna”, posebno na Balkanu. „Upravo to je ono što izdvaja ovaj deo Evrope – toliko različitih religija, kultura, istorijskih sila koje su osvajale i uticale na ovim prostorima, što je stvorilo, po mom mišljenju, jedan bogat i vrlo lep deo sveta.”
Odrastanje u Ujedinjenom Kraljevstvu kao „britanski Srbin”, kako sebe Nik vidi, imalo je jak uticaj na njegovo razumevanje identiteta. Živeo je u seoskoj sredini, gde je njegova porodica jedina bila imigrantska i zbog toga su, kako navodi, bili predmet mržnje.
„Ljudi su nam stalno govorili da se vratimo u svoju zemlju”.
Sa druge strane, kada dođe u Srbiju ne oseća se „dovoljno Srbinom” zbog iskustva koje je drugačije. I tu dolazi do sukoba identiteta.
„Ali kako sam postao stariji, shvatio sam da nisam samo jedno ili drugo, nego sam oba. I to je zapravo snaga. Mislim da je isto i kada si kvir. Ja sam pravoslavni hrišćanin i to mi daje drugačiju perspektivu o veri. Mislim da sve to treba da se slavi.”
Slavimo to što smo kvir i što smo Srbi
Prošlo je nešto više od mesec dana od ovogodišnjeg Prajda u Beogradu koji je za Nika bio „moćan i dobar” uprkos svemu što „su priredile Vlada i homofobične organizacije” na prošlogodišnjem Evroprajdu.
„Osetilo se pravo zajedništvo, ljubav i radost na samom maršu i mislim da je to jako važno jer, kako su organizatori istakli, situacija u kojoj je LGBT zajednica izgleda gore nego što je bila prethodnih godina, posebno imajući u vidu komentare Vlade o Zakonu o istopolnim zajednicama, ali i ubistvo transrodne devojke ranije ove godine.”
Kvir zajednica nailazi na razne probleme i na svetskom nivou, ističe Nik. „Stvari se dosta komplikuju, ali činjenica da smo mogli da se ovde sastanemo i pokažemo solidarnost i slavimo to što smo kvir i što smo Srbi i što smo toliko toga različitog, to je bilo sjajno.”
Stvari koje se dešavaju na Prajdu u Beogradu ne utiču samo na ljude u Beogradu – utiču na ljude širom Srbije, ali i na one u dijaspori, bili u Bosni ili Njujorku, smatra Nik.
„Kada sam sa 11 godina prvi put shvatio da sam gej, sećam se da sam na jutjubu gledao snimak sa beogradskog Prajda iz 2001. godine. To je bilo tako bolno, naročito zbog identiteta moje porodice, ali i čitave diskriminacije sa kojom sam se suočavao. Bio sam jako ponosan na svoje poreklo, a onda sam odjednom osećao da je sve protiv mene – ti sveštenici i monahinje koji su išli rame uz rame sa huliganima i nasilnicima, bilo mi je jako teško.”
Baš (!) je važno da čuješ da te bog ne mrzi
Nik Jovčić-Sas postao je poznat našoj javnosti tokom Prajda 2019. godine kada se pojavio sa ikonom Bogorodice i Isusa Hrista sa oreolima u duginim bojama. Mnogo vernika osudilo je ovaj čin kao bogohuljenje, vređanje religijskih osećanja, a tadašnji patrijarh Irinej čak je i tužio Nika.
Zbunjenost koja obuzima Nika kada je video da se određeni sveštenici bore protiv ljudi poput njega samo zato što su gej, vrlo je opasna za decu i mlade koji se tek pronalaze. Da li neko razmišlja o tome?
„Kada se taj prvi Prajd desio verovao sam u ono što je sveštenik govoriо – da sam bolestan, da ću ići u pakao, da je ovo perverzija… Zbog toga sam imao suicidalne misli i takav uticaj koji crkva ima na mlade ljude je zapravo zlostavljanje dece i mladih.”
Ipak, teologija tada počinje da interesuje Nika.
„Pretpostavljam da bi većina kvir ljudi u tom trenutku okrenula leđa veri. Možda je do neke vrste luksuza života u Ujedinjenom Kraljevstvu gde imaš pristup različitim medijima i gde postoji živa debata o ovim temama, a ta debata definitivno nije crno-bela.”
Nik ističe da je imao priliku da razgovara i sluša brojne crkvene zvaničnike, uključujući i one sa Teološkog fakulteta u Beogradu, na akademskim susretima širom Evrope. Smatra da se ono što se propoveda na akademskim skupovima i ono što crkva govori građanima i građankama u Srbiji – nije isto.
„Kada vidiš šta govore na terenu, taj homofobični jezik, namerno homofobični, setimo se samo šta je episkop Nikanor rekao prošle godine o pucanju na LGBT ljude i šta se desilo ove godine… To je strašno. Šta može da se desi kada pogrešna osoba odluči da je episkop Nikanor u pravu?”
Bitno je kome se obraćamo
Narativi, odnosno način na koji se govori o temi, menjaju se u zavisnosti od toga kome se obraćamo.
„Ja ni najmanje ne verujem u ono što govori Patrijarh kada je govorio o LGBT zajednici prošle godine – da su to njegova istinska shvatanja Biblije, Isusa Hrista i hrišćanske ljubavi, saosećanja. Bila bi prava sramota kada bi ti stavovi bili zvanični stavovi SPC, bar kada govorimo u akademskom smislu.”
Nik naglašava da ako postoji argument da je biti gej greh i da na to treba odgovoriti nasiljem, to je nešto što bi se sa mnogo poteškoća moglo argumentovati biblijski, a i tada bi bilo neuspešno.
„Isus je ipak došao zbog onih grešnih”, zaključuje Nik.
„Ono što me je zateklo oko svega je što niko nije ni pokušao da me pita zašto nosim tu ikonu i šta ona znači za mene. Možda je to bilo naivno od mene.”
Jedini medij koji je tada dao prostor Niku da nešto kaže bio je BBC na srpskom. On za MLADI ponavlja ideju koju je i tada rekao:
„Želeo sam da donesem ikonu, jer mnogo LGBT ljudi ne vide ikone na pravi način. Ikone pripadaju i nama koliko i svima ostalima. Ikone su ljubav.”
Neki mediji pisali su o njemu kao nekome ko je studirao teologiju, a najčešće da je svojim činom namerno uvredio i unizio srpsku kulturu. Nik tvrdi da je to daleko od istine.
„Voleo bih da sam imao priliku da otvoreno ispričam medijima šta se desilo na maršu, da sam pravoslavni hrišćanin i da je to iskren izraz mojih religijskih uverenja i da verujem da bog voli kvir ljude”.
O Niku i njegovoj ikoni i te kako se debatovalo, ali čak i kada su mediji hteli da čuju „drugu stranu” – to nije bio Nik. Nik nije dobio priliku da javno iskaže svoju perspektivu.
U hrišćanstvu je duga simbol da će se obećano ispuniti
U priči o Nojevoj barci duga je simbol božijeg obećanja da će zaštiti ljude, kaže Nik.
„Zapravo, ako odeš u Hram Svetog Save i pogledaš u Hrista na kupoli, videćeš da sedi na dugi.”
Kada je na Prajdu 2018. na transparentu nosio reči iz Jevanđelja po Marku: „A šta je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja” i ispod „Ja sam pravoslavac i ja sam LGBT”, Nik nije dobio nikakvu medijsku pažnju.
„Mislim da je to bilo teško iskriviti i predstaviti drugačije nego što jeste.”
Može se zaključiti da u izveštavanju o Prajdu, kvir zajednici ili bilo kojoj srodnoj temi, veliki broj medija traži stvari koje bi mogle da posluže senzacionalizmu i klikbejt naslovima. Vrlo selektivan pristup izveštavanju ne samo da je neprofesionalan i neetički, on je i te kako štetan jer ne pruža verodostojne informacije. Tako se stvaraju i održavaju stereotipi koji vrlo lako mogu postati predrasude, a koje u nekim slučajevima postaju – mržnja i nasilje.
Imajući ovo na umu, možda bi i mediji trebalo da pronađu svoju dugu, pa da ispune obećanje – izveštavati odgovorno i profesionalno i, naravno, u javnom interesu. Bez senzacionalizma.
Do tada, na nama ostaje da saslušamo priče i ljude i kada nam se na prvi pogled učini da za to nema razloga. Ne samo da svet nije crno-beo, on je poput one duge – raznobojan i nosi na svojim plećima mnogobrojna obećanja koja čekaju svoje ispunjenje.
Autor: Lazar Simić
Naslovna fotografija i fotografije u tekstu: privatna arhiva / Nik Jovčić-Sas