Nisi sama, nisi tražila

Nisi sama, nisi tražila

 Odluka glumica Milene Radulović i Ive Ilinčić, i još pet devojaka, koje su išle u školu glume „Stvar srca” da prijave i progovore o seksualnom uznemiravanju, silovanju i nasilju za koje su optužile reditelja Miroslava Miku Aleksića ohrabrila je i druge da istupe i ispričaju svoju priču. Samo nekoliko sati nakon Milenine objave nastala je Fejsbuk grupa „Nisam tražila”. Žene iz celog regiona poručile su jedna drugoj #NisiSama.

S obzirom na to da živimo u društvu koje ćuti na mizogeno i seksističko ponašanje, progovoriti o ovoj temi zahteva izuzetnu hrabrost. Međutim, na koje prepreke nailaze žrve seksualnog uznemiravanja i/ili silovanja govori advokatica Autonomnog ženskog centra Dijana Malbaša.

„Seksualno nasilje prati najveća društvena stigma i žene koje su preživele sekasulno nasilje često osećaju sramotu i krivicu zbog onog što im se dogodilo, plaše se reakcije okoline, dešava se da  nemaju poverenje u institucije, te su to razlozi zbog kojih se i najteže odlučuju da ovu vrstu nasilje prijave i najteže o njemu govore“, rekla je Malbaša i objašnjava da je „posebno problematično ukoliko stručnjaci koji postupaju i razgovaraju sa žrtvom u postupcima, nisu za to posebno obučeni, ako postavljaju neadekvatna pitanja, ako ne veruju žrtvi, daju komentare kojima okrivljuju žrtvu i slično. Sve je to destimulišuće da žrtva takav postupak izdrži do kraja i to  dovodi do  dalje traumatizacije i sekundarne viktimizacije žrtve”.

Čak i kada se žrtve seksualnog uznemiravanja i/ili silovanja ohrabre da progovore, ulaze u koštac sa nadležnim institucijama, ali i javnošću, i pitanjima kao što je „Zašto se baš sada oglasila?”. Psihološkinja Tamara Pikula objašnjava sa čime se žrtve suočavaju u sudskom procesu, kao i kako to na njih utiče.

„Većina ljudi zamišlja da žrtva nakon proživljavanja seksualnog nasilja isto treba odmah da prijavi, kao i da će se u tom slučaju sve okončati lakše i po kraćem postupku, bez značajnijih posledica. Međutim, zaboravljamo da postoji i onaj najvažniji psihološko-emocionalno-socijalni deo, kao i same faze suočavanja sa traumom i oporavak koji je u potpunosti individualno determinisan. Ukoliko žrtva prerano uđe u proces otkrivanja može doći do retraumatizacije kada ponovno proživljava traumatsko iskustvo, naročito ukoliko se ne nalazi u bezbednom okruženju. A tu treba imati na umu sledeće nedostatke u nadležnim institucijama i osobljem koje ga čini: nedostatak znanja i shvatanja ljudskih prava kao i verovanja u jednakost prava, pogrešni stavovi zajednice koji se upliću u proces procene i zaključivanja, ponašanje koje uključuje implicitno okrivljavanje žrtve (pitanja poput- „Šta si tražila na tom i tom mestu?“, „Zašto si se kretala sama?“, „Zar nisi mogla da pretpostaviš da će tako nešto da se desi?“ „Zašto nisi pobegla/odreagovala drugačije?“, „Da li si počiniocu možda nesvesno davala neke znake/signale?“), stvaranje dodatne krivice, seksualizovanje žrtve”, rekla je Pikula.

Definicija silovanja u Krivičnom zakoniku zahteva upotrebu sile ili pretnje, međutim, kako objašnjava advokatica Autonomnog ženskog centra Dijana Malbaša, u realnosti se silovanje često ne dešava na taj način, već zloupotrebom odnosa moći ili napadom kada žrtva iz raznih razloga nije u stanju da pruži otpor. 

„Zbog takve neadekvatne definicije, silovanje je teže dokazati ako ne postoje povrede ili nije praćeno pretnjema, ali to ne znači da dokazivanje nije moguće  i da se u  tom slučaju  ovo delo ne može prijaviti” objašnjava Malbaša i dodaje „ukoliko se silovanje ili neki drugi vid seksualnog zlostavljanja desio,  uvek bi bilo dobro obratiti se lekaru radi pregeda, kako radi saniranja povreda tako i zbog toga što lekarski izveštaji jesu bitan dokaz u postupku”.

Silovanje je najteži napad na fizički integritet osobe i zato je žrtvama silovanja važno pružiti podršku i podržati ih kada progovore. Psihološkinja Tamara Pikula objašnjava kako ohrabriti i osnažiti one koji su doživeli ili doživljavaju seksualno uznemiravanje i/ili silovanje.

„Najbolji način za osnaživanje žrtve jeste bezuslovna podrška, razumevanje traumatičnog iskustva i njegovo validiranje, koje je možda i najznačajnije od svega. Žrtvama nasilja takođe  je vrlo značajna, čak i neophodna podrška stručnog lica (psihologa, psihijatra, psihoterapeuta) gde će se u bezbednom okruženju razumevanja, prihvatanja i poverenja napraviti plan rada sa traumom“, rekla je Pikula.

Pored teškog sudskog procesa koji čeka žrtvu, suočavanja sa počiniteljem krivičnog dela, u javnosti (u komentarima na društvenim mrežama, medijima) često se mogu čuti optužbe koje relativizuju seksualno nasilje. Ovo dolazi iz različitog iskustva koje svako od nas ima, kao i različitih pozicija u društvu. Pikula objašnjava da osobe koje se u svom životu nisu susretale sa iskustvima seksualnog zlostavljanja (bilo lično, bilo u neposrednoj sredini) nekada snažno odbijaju da prihvate mogućnost postojanja ovakvih dela. Takav stav često vodi ka odbacivanju, potiskivanju, optuživanju žrtve neprikladnim, čak i otrovnim pitanjima i komentarima. „Iako je nekada teško razumeti kroz šta su drugi prolazili, društvo u celini više ne bi smelo da sebi ostavlja pravo na nereagovanje ili pogrešno reagovanje, osudu, dodatno nasilje nad žrtvom“, rekla je Pikula.

Zato je važno da radimo na društvu koje neće ućutkivati žrtve i koje će se suprotstavljati kulturi nasilja i seksualnog uznemiravanja. Ako želimo da budemo saveznici/e žena i muškaraca koji su žrtve seksualnog uznemiravanja i/ili silovanja, važno je da im verujemo, pružimo podršku, saslušamo, kao i da se informišemo šta je sve seksualno uznemiravanje i nasilje.

Kontakti za dobijanje pomoći i prijavu nasilja:

Autonomni ženski centar: 0800/100-007 ili zene.savet@azc.org.rs, pravnapomoc@azc.org.rs 

Astra: 011/785-0000 ; SOS@ASTRA.RS

Romski centar Daje: 060/131-83-55 ; romadae@yahoo.com 

Autorka: Ivana Jovanović

Fotografija: Shutterstock

Sharing is caring!