Stavovi mladih u Srbiji o Albancima: Šta možemo drugačije?
26. februara 2024.
Mladi u Srbiji imaju negativan stav prema pripadnicima/ama albanske nacionalnosti, pokazuju podaci Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2023. godinu.
Od devet ponuđenih nacionalnosti koje su nacionalne manjine u Srbiji i/ili susedne nacije, albanska nacija dobila je ubedljivo najslabiju ocenu koja je bliska stavu – „ne smetaju mi, ali ne bih se družio/družila s njima“.
Zbog čega se mladi u Srbiji ne bi družili sa mladim Albancima i Albankama i kako je to moguće promeniti?
Jedan od faktora koji nesumnjivo ima značajnu ulogu u stvaranju ovakve percepcije jesu mediji i medijsko izveštavanje o Albancima.
Da se u određenom broju srpskih medija promoviše mržnja prema drugim nacionalnostima, a najviše prema Albancima koji zauzimaju prvo mesto sa nešto više od trećine analiziranog sadržaja (34,8%), rezultati su monitoringa reprezentacije društvene različitosti u medijima Mreže za izveštavanje o različitosti.
Oni su obično su prikazani kao neprijatelj ili pretnja, što se uklapa u izveštavanje o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Ovakvo izveštavanje najčešće prate senzacionalistički naslovi, banalizacija složenih problema i odsustvo bilo kakvog konteksta.
Razgovarao sam sa četvoro mladih iz Kuršumlije, Podujeva, Bujanovca i Tirane, a oni su pokušali da odgovore na pitanje zašto se mladi u Srbiji (ne) bi družili sa svojim albanskim vršnjacima i podelili svoje primere međusobnog „druženja”.
Šta kažu mladi?
„Podatak iz istraživanja u Srbiji nije iznenađujući za Albance. Naši narodi su vekovima svedočili ratovima i tako nasledili duboko ukorenjen osećaj neprijateljstva”, kaže za MLADI Dalanduše Džaferi (Dallandyshe Xhaferri), istraživačka novinarka iz Tirane, poreklom iz Elbasana.
Da je splet određenih istorijskih okolnosti odigrao svoje, smatra i Ivana Vlašković iz Kuršumlije, master studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Ipak, ona smatra da te istorijske okolnosti ne bi bile ovako interpretirane da smo manje skloni prihvatanju stereotipa i uvreženih mišljenja bez kritičkog promišljanja.
Ivana deli i posebno zanimljive reči svog oca, za koje tvrdi da su joj uvek na pameti kad neko pomene vekovno neprijateljstvo srpske i albanske nacije:
„Ivana, ukoliko se ja posvađam sa Veskom komšijom, znači li to da ti do kraja života nećeš reč da progovoriš sa njegovim sinovima? Mi smo stari ljudi, skloni smo tome da grešimo i da teško priznajemo svoje greške, ali vi ste mladi, a mlado se drvo lakše savija.”
Da li si ikada upoznao/la Albanca ili Albanku?
Borivoje Lazić završio je albanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, a poreklom je iz Bujanovca, malog mesta na jugu Srbije gde žive Srbi, Albanci i Romi. On lošu ocenu sa početka teksta objašnjava time što „većina mladih u Srbiji nikad nije upoznala Albanca, jer koliko god da smo geografski blizu, postoje stvari koje nas razdvajaju”.
Borivoje ukazuje na vrlo važnu ulogu medija koji, po njegovom sudu, ne uspevaju da je ispune kada izveštavaju o Albancima.
„Bombardovani smo stalno samo lošim vestima u vezi sa njima, nema primera dobre prakse u medijima. Mediji su glavni prenosioci informacija i mislim da bi trebalo da barem malo probaju da zauzmu drugačiji stav kad su u pitanju naše komšije.”
Distancu između dve nacionalnosti nešto drugačije poima Arljind Hamza (Arlind Hamza) iz Podujeva, Mladi evropski ambasador i master student digitalne medicine u Nemačkoj.
On navodi da jezik i religija igraju važnu ulogu, a kako južnoslovenski jezici dominiraju Balkanom, stvara se barijera sa onima čiji je jezik drugačiji – Albancima, što može predstavljati poteškoću u informisanju.
„Delimo informacije trećih strana bez mogućnosti da se međusobno razumemo i onda smo nesigurni u tu informaciju koja dolazi sa strane.”
Arljind smatra da religija ima značajan uticaj u Srbiji, te se na tom nivou stvara još jedna barijera sa Albancima koji se većinom identifikuju kao muslimani. „Političke igrarije”, kako ih naziva, takođe imaju izuzetan uticaj na odnos Srba i Albanaca jer raspiruju mržnju i skreću pažnju sa zaista važnih problema poput nezaposlenosti i korupcije.
Ipak može i preko barijera
Odgovarajuće obrazovanje, medijska pismenost i spoznavanje sličnosti svih balkanskih država, za Dalanduše predstavljaju dobru kombinaciju koja bi mogla da premosti postojeće podele i udaljenost.
Dalanduše učestvuje u brojnim regionalnim projektima i posetila je Srbiju nekoliko puta, a volela bi da se ovde oproba u ulozi istraživačke novinarke.
Razmene na kojima će Srbi odlaziti u Prištini i Albanci u Beograd, važne su kako bi se razbile stigme i predrasude, kaže Arljind.
Kao Mladi evropski ambasador (YEA), Arljind često ima priliku da putuje po regionu i sarađuje sa mladima sa Zapadnog Balkana.
Borivoje je i sam razmišljao o nečemu sličnom – da se bar na godinu dana preseli u Prištinu i tamo se zaposli. Kako kaže, veruje da bi imao svu potrebnu pomoć i podršku.
Ono što već uradio jeste izrada rečnika Reči kojima nije potreban prevod, odnosno reči koje su iste na srpskom i albanskom. Ovaj rečnik izuzetan je primer saradnje studentkinja i studenata iz Beograda i Prištine.
Želja da premosti neke lične granice i predrasude, upravo je i motivisala Ivanu da se prijavi za Regionalno partnerstvo mladih, program koji se bavi pomirenjem mladih iz Bosne i Hercegovine, Srbije i sa Kosova.
„Upoznala sam sijaset divnih i perspektivnih mladih ljudi iz regiona, od kojih sam imala priliku da dosta naučim, ali i da steknem prijatelje za ceo život”, kaže Ivana.
Dalanduše, Ivana, Borivoje i Arljind mladi su čije reči i dela pokazuju da može drugačije. Njihova iskrena želja i otvorenost pokazuju ne samo da može, nego da bi tako i trebalo drugačije.
Mediji i političke elite mogli bi puno da od njih nauče – možda najpre da je potrebna petlja prevazići sopstvene granice i suočiti se sa predrasudama. To bi bio prvi korak.
Posebno je važna lekcija medijske pismenosti: da bismo izgladili odnose, moramo da se razumemo, vodimo računa kako se informišemo i donosimo zaključke o susedima.
Da li bi se ti družio/la sa Albancima?
Autor teksta: Lazar Simić
Naslovna fotografija: Shutterstock/Wollertz