Deci iz Ribnikara potreban osećaj sigurnosti – neophodno osluškivati njihove potrebe i sačekati da budu spremni da govore
14. maja 2023.
Srbiju su početkom maja meseca zadesile dve tragedije – jedna koja se desila u Beogradu, u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i druga, u selima oko Mladenovca. Docentkinja sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu Ivana Janković za MLADI kaže da su ove tragedije uticale na sve nas, te su posledice strašnih događaja osetili svi članovi našeg društva. Ona ističe da nivo ugroženosti i traumatizacije može biti povezan sa načinom na koji smo svi bili izloženi ovim događajima.
Ovim događajima najpogođeniji oni koji su bili direktni svedoci i oni koji su ovaj događaj preživeli, kao i porodice žrtava, smatra Janković.
“Ovaj događaj ima obeležja psihološke krize u zajednici te shodno tome treba i delovati. Kada je reč o deci koja su ujedno svedoci i preživeli napada, ono što im je prvenstveno potrebno jeste osećaj sigurnosti. U sigurnom okruženju treba osluškivati njihove potrebe i spremnost da govore”.
Najpre, Janković kaže, potrebno je da govore o onome što su videli, a onda i o osećanjima i razmišljanjima koja ih vezuju za to iskustvo.
“Treba im omogućiti da govore o tome kada oni to žele i koliko žele, I kreirati atmosferu u kojoj će imati osećaj da su roditelji tu za njih u svakom trenutku. Sa druge strane, roditelji treba da isprate promene koje primećuju kod dece, na primer, nesanica, povlačenje, potištenost, razdražljivost, koji su sasvim očekivani u ovakvim situacijama. U zavisnosti od intenziteta i ukoliko traju duže od od četiri do šest nedelja od događaja, možda će biti potrebe za pružanjem dodatne psihološke podrške od strane stručnih lica”, dodaje ona.
Društvene mreže sastavni su i nezaobilazni deo naših života. Koristimo ih da bismo ostali u kontaktu sa prijateljima i porodicom, razmenjivali informacije i informisali se, delili svoje političke stavove i bili društveno angažovani. Pored svih pozitivnih efekata koje društvene mreže imaju, postavlja se pitanje kako sadržaj koji je na njima prisutan utiče na mentalno zdravlje mladih.
“Taj način povezivanja i komuniciranja sa drugima na društvenim mrežama je veoma važan. Osim toga, društvene mreže služe i da prezentujemo sami sebe. Digitalni svet omogućuje da u jednoj drugačijoj realnosti predstavimo svoje ja – istovremeno, ono što jesmo, ono što želimo da budemo i onako kako želimo da nas drugi vide. Za građenje vlastite slike o sebi važno nam je i kakvo mišljenje imaju drugi o nama. To može biti naročito izraženo u periodu adolescencije kada se veći primat daje vršnjačkoj grupi i kada je intenzivnija potreba da budemo prihvaćeni i vrednovani od strane vršnjaka. Ukoliko adolescent to ne oseća, ili ukoliko dobija suprotne poruke, kako uživo tako i u digitalnom okruženju, to će se svakako odraziti na njegov doživljaj sebe, a time i na njegovo mentalno zdravlje”, dodaje docentkinja Janković.
Pitanje brige o sebi, ne samo na fizičkom već i na mentalnom nivou, jeste nešto što se ne može vremenski ograničiti. Osećaj da nam je lepo u sopstvenoj koži jeste ono čemu težimo celog života.
“Moglo bi se reći da savremeno društvo postavlja brojne izazove ispred nas, bez obzira da li smo dete ili odrasla osoba. Samim tim postoji i povećana potreba svih nas da se bavimo svojim doživljajima, osećanjima, mislima i time negujemo svoje mentalno zdravlje”.
Mediji važan agens socijalizacije i prenosilac vrednosnih poruka, mentalno zdravlje nije tabu tema u njima
Janković ističe da tema mentalnog zdravlja u medijima nije tabu, kao i da je zastupljena u medijima. Ona navodi da postoje brojne emisije ili segmenti emisija koji su posvećeni zdravlju generalno, i između ostalog, mentalnom zdravlju.
“Ali to nisu senzacionalističke vesti, niti vesti za ‘naslovnu stranu’. Previše je drugih informacija, događaja koji upravo imaju takav karakter i time skreću pažnju čitalaca ili gledalaca. Ukoliko osoba želi da isprati emisije ili tekstove koji su na različite načine povezani sa mentalnim zdravljem, ona će takve sadržaje i naći. Izbora ima, pitanje je samo naše oduke kojim sadržajima u medijima želimo da posvetimo pažnju”, dodaje.
Da su mediji važan agens socijalizacije i prenosilac vrednosnih poruka, tvrdi i doc. dr Janković.
“Oni imaju velikog udela u kreiranju značenja različitih fenomena kao i naših stavova o različitim temama. Da li ćemo neko ponašanje osuditi ili podržati i normalizovati može biti povezano sa načinom na koji se određene informacije prenose. Otuda je moć medija je velika, a samim tim i odgovornost onih koji plasiraju informacije u medijski prostor”, priča Janković.
Ona ističe da je teško govoriti o tome ko je zakazao bez dovoljno proverenih podataka i činjenica, kada je u pitanju tragedija koja se desila u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu.
“Ono što ja znam o ovom slučaju je ono što je plasirano u medijima. Ukoliko bih sve te podatke tretirala kao činjenice, onda bih mogla da pretpostavim da je reč o spletu različitih okolnosti koje su se nažalost ukrstile na takav način da su ishovodale ovakvim događajem. Te okolnosti vezane su i za porodični, vršnjački, školski i širi sociokulturni kontekst u kome živimo”.
Nedugo posle tragedije u Beogradu pojavila su se “kopiranja događaja” širom Srbije, a jedno od toga desilo se i u Nišu, kada je maloletnik zapretio da će ubiti više od 30 ljudi, nakon čega je uhapšen, a o čemu su pisale Južne vesti. Doc. dr Janković ističe da bi se moglo smatrati očekivanom reakcijom da će neka deca odreagovati i na ovaj način na događaj koji se desio.
“Treba takođe naglasiti da je reč o sporadičnim slučajevima, a ne o masovnoj pojavi. Objašnjenje ovakvih ponašanja možemo tražiti na više mesta. Moje prvo razumevanje je zapravo da oni ne razumeju ozbiljnosti situacije koja se dogodila i da će se sa njihovim sazrevanjem menjati i njihov odnos prema ovom događaju pa samim tim i njihovo ponašanje. Drugo objašnjenje nalazim u njihovoj potrebi da budu primećeni, prepoznati pa u krajnoj liniji i popularni zbog toga što su uradili. I konačno, deca mlađeg uzrasta mogu odigravanjem određenih situacija pokušavati da razumeju šta se dogodilo.”
O prepoznavanju simptoma kod mladih, savetima i sprečavanju nasillja
Kada je reč o ovakvim problemima i prepoznavanju simptoma ovih stanja, najveća odgovornost je, kako kaže Janković, na roditeljima.
“Poznavajući svoje dete, baveći se njime, roditelji će biti u mogućnosti da primete promene kod dece koje im mogu ukazati na znake anksioznosti ili depresivnog raspoloženja. Ti znaci nekada mogu biti i suptilni, ali pažljivom i zainteresovanom roditelju sigurno neće promaći. U tim situacijama roditelji mogu biti podrška svojoj deci, a ukoliko procene da ne umeju da se nose sa situacijom u kojoj je njihovo dete nalazi, potrebno je uključiti i stručnjake”, ističe.
Tokom odrastanja mladi se mogu susretati sa različitim izazovima koji nekada mogu voditi negativnim osećanjima pa i neprimerenim ponašanjima.
“Problemi se mogu rešavati kada se o njima govori, kada se oni otkriju, a ne kada se skrivaju. Otuda bi najvažniji savet mladima bio da razgovaraju sa drugima o svojim problemima jer ‘više očiju bolje vidi’. Ko će biti taj drugi, individualna je odluka, ali je izvesno da će odluka biti vođena osećanjem poverenja u izabranu osobu. To bi mogao biti i roditelj, sestra, brat, drug…a spisak može biti i znatno duži”.
Da je priča o sprečavanju nasilja toliko puta ispričana, kaže doc. dr Janković, međutim, dodaje da nas realnost opominje da ipak nismo dovoljno ili adekvatno kao društvo odgovorili na ovaj problem.
“Naša zemlja ima razvijene i osmišljenje strategije za sprečavanje i prevenciju svih ovih oblika nasilja, zadatak nam je da ih dosledno i temeljno implementiramo. Lično, najviše nade polažem u samog pojedinca, odnosno, u ličnu odgvornost i pravilan izbor u datom trenutku koji bi mogao da isprovocira nasilno ponašanje. A kako je ispravno reagovati u datoj situaciji, to je nešto što moramo deci najpre pokazati vlastitim primerom, a onda ih opremiti znanjima i veštinama koje će im pomoći da donose ispravne odluke. Tu je moć i porodice i škole velika”, zaključuje ona.
Podsetimo, UNICEF je uradio Smеrnicе zа rеаgоvаnjе u slučајu smrti učеnikа ili nаstаvnоg i tеhničkоg оsоbljа koje su оsmišljеnе dа pоmоgnu nаstаvnоm i tеhničkоm оsоblju i člаnоvimа kriznоg timа dа оdgоvоrе nа pоtrеbе učеnikа i оsоbljа nаkоn štо је gubitаk uticао nа škоlskо оkružеnjе, nа primеr nаkоn smrti učеnikа ili člаnа оsоbljа ili kаdа sе dеsi smrt kоја utičе nа mnоgе ljudе u zајеdnici. Takođe, tu je i Vоdič koji nudi sаvеtе kаkо dа rаzgоvаrаtе sа dеcоm о trаgičnim dоgаđајimа, kао štо su pucnjаvе i tеrоristički nаpаdi, о kојimа su vеrоvаtnо čuli u škоli i/ili nа vеstimа. MentalHab je takođe objavio priručnik za novinarke i novinare “Kako izveštavati o mentalnom zdravlju”.
Autor: Aleksandar Đokić
Fotografija: fizkes / Shutterstock