Zaboravljeni genocid – Porajmos
27. januara 2021.
U Evropi je u Drugom svetskom ratu, pretpostavlja se, stradalo između 275 i 500 hiljada Roma i Sinta. Nakon Jevreja, Romi su bili drugi na spisku za nacističko sistematsko istrebljivanje. Ratni zločini protiv Roma nisu odmah procesuirani, a Nemačka je tek 1982. godine priznala da je u Drugom svetskom ratu izvršen genocid nad Romima i Sinitima. Genocid nad svojim narodom Romi nazivaju porajmos (komadanje, uništenje).
U noći između 2. i 3. avgusta 1944, poslednja grupa od 2 897 muškaraca, žena i dece Roma i Sinta ubijeno je u gasnim komorama u Aušvicu. Drugog avgusta se, od 2015. godine, obeležava Međunarodni dan sećanja na romske žrtve holokausta.
Zbog činjenice da se dugo ćutalo o romskim žrtvama, ni u Srbiji ne postoje zvanični podaci koliko je Roma ubijeno – broj se kreće između 12 000 i 20 000. Prema istraživaču genocida nad Romima Kristijanu Bernadaku ukupan broj stradalih je 16 000.
Kako se zločini iz prošlosti ne bi ponovili, trebalo bi da gradimo kulturu sećanja.
„U Srbiji postoje datumi i neki spomenici, kao na primer spomenik u Leskovcu i Kragujevcu koji su povećeni samo Romima, ali oni su zaboravljeni, u senci i o njima se, u suštini, ne govori. Naravno, ne govori se ne samo kada je javni prostor u pitanju, već se ne govori ni u školama. To je najproblematičnije. Mi možemo da se bavimo istraživanjem o stradanju Roma, ali šta ćemo ako to ne prenesemo mladim generacijama”, rekao je istoričar Milovan Pisarri.
Zanemarivanje romskih žrtava u prošlosti posledica je antiromizma koji se i danas ispoljava kroz diskriminaciju, društvenu segregaciju i govor mržnje. Poznato je da govor mržnje može da bude i sredstvo za podsticanje diskriminacije, nasilja, neprijateljstva i stereotipa koji su osnov zločina iz mržnje. Govor mržnje je korišćen i u Drugom svetskom ratu kako bi se oni koji ne odgovaraju nacističkom sistemu dehumanizovali i kako bi se zločini nad njima „opravdali”.
„Nacisti su prvenstveno za cilj imali istrebljenje Jevreja. Tako da je, u suštini, antisemitska propaganda bila mnogo jaka u svim okupiranim teritorijama, tako i u Srbiji. Mi imamo u kolaboracističkim novinama govor mržnje, antisemitizam, kao i u samim govorima predsednika tadašnje vlade Milana Nedića” kaže Pisarri i objašnjava kako su Jevreji optuživani da hoće da kontrolišu svet, da su manipulatori, kao i da su odgovorni za rat. Rezultat toga je antimasonska izložba koja se održava u jesen 1941. godine gde su Jevreji predstavljeni na osnovu te nacističke propagande.
„Koji je cilj te propagande? Jednostavno normalizovati njihovo istrebljenje. Paralelno sa tom propagandom dešavaju se masovna streljanja. Kada postoji tako jaka propaganda onda će drugi stanovnici u jednom trenutku početi da misle „pa, možda i jesu stvarno oni takvi, možda ih stvarno treba nekako odaljiti” i onda postaje sve prihvatljivije i njihovo interniranje i na kraju krajeva istrebljenje. Kad su Jevreji u pitanju postoji to poređenje sa insektima, tipično za nacizam, Jevreji su insekti i upravo zbog toga ih treba eliminisati. Cilj je jednostavno potpuna demunaziacija kao jedan od koraka u istrebljenju čitave jevrejske populacije”, rekao je Pisarri i dodao da „kada govorimo o Romima, nešto slično se dešava u Trećem rajhu, ali ne toliko u Srbiji”.
Romi nisu odmah bili meta tog nacističkog progona, prvo su uvedene antiromske mere – Romi su isto morali da nose žutu traku. Ipak, Pisarri objašnjava zašto su i Romi bili targetirani: „Romi nisu toliko prisutni u propagandi, ali jesu prisutni kao neprijatelji, kao opasni elementi, kao asocijalni elementi, pošto se o njima mislilo kao o nomadima, onima koji nemaju stalno mesto boravka. Zbog toga se mislilo da su opasni za Nemačku vojsku i naciste, jer mogu da prenose razne informacije partizanima.”
Uprkos velikim žrtvama tokom Drugog svetskog rata, „porajmos” je najčešže zanemaren – u obrazovanju, javnosti i medijima. Ipak, to nije slučaj samo sa Holokaustom, danas je medijski prostor posvećen Romima vrlo mali, izveštavanje se zadržava na faktografskom nivou, bez ulaženja u dublju analizu i kritičkog preispitivanja položaja Roma i Romkinja. Mediji retko koriste ovakve povode da preispitaju polozaj, ali i sistematsku diskriminaciju Roma u Srbiji. Menadžerka Romskog medijskog servisa (RMS) Biljana Jovanović objašnjava da su mediji zatvoreni za priče o Romima i da isključivo izveštavaju kada se desi nešto loše. Iako je novinarskim kodeksom zabranjeno spominjanje etniciteta, osim ukoliko suštinski nije važan za priču, kršenje kodeksa je svakodnevno.
„Kada govorimo o načinu izveštavanja medija o Romima i Romkinjama, situacija je loša. Izveštava se samo kada se desi nešto loše i tada se striktono naglasi da je u pitanju Rom/kinja, iako to nije važno za ono o čemu se priča. To nas dosta degradira. Pored toga, situacija nije takva kada se izveštava o drugim nacionalnim manjinama. Medijima nisu zanimljive priče dobre prakse i samim tim većinsko stanovništvo nema pravu sliku o Romima/kinjama”, rekla je Jovanović.
Diskriminacija je uvek usmerena na manjine u jednom društvu i zato bi novinari/ke trebalo da naprave prostor onima koji su diskriminisani da govore o svom položaju. Ali i da, pre nego što objave neki tekst, razmisle da li bi isto tako pisali da pišu o pripadnicima svoje zajednice. Ako je odgovor ne, onda ne bi trebalo ni o manjinama.
Slično, stradanja, naročito velikih razmera, su tragije koje ne bi trebalo da budu ponovljene. Da se ne bi ponovile, o njima se mora govoriti. Društvena uloga novinara/ki može doprineti tome, čak (ili bolje reći naročito) kada su manjinske zajednice u pitanju.
Autorka: Ivana Jovanović
Fotografija: Shutterstock